Moderna devojka je kratki film o dosadi, praznini, besmislu, nihilizmu. Glavna junakinja, mlada devojka, nije zainteresovana ni za šta. Kada u biblioteci pronađe knjigu Filozofija dosade postane svesna svog životnog problema i uzroka svakodnevne mizerije - DOSADE, neizlečive bolesti modernog doba.
Da li je dijagnoza problema korak prema izlečenju?
*** Modern girl is a short movie about boredom, emptiness, nonsense, nihilism. Its main caracter, a young girl, has no interest in anything. She finds the book
Philosophy of Boredom
in a library and becomes aware of her main life problem and the cause of everyday misery - BOREDOM, incurable disease of the modern age.
Is the diagnosis of the problem one step closer to curing?
*** Written and directed by Marina Radmilac Director of photography: Bojana Andrić Editing: Ana Toader Music: Lidija Radmilac Set design and art direction: Jovana Stanković Cast: Ksenija Kostić, Dragan Simeunović, Milan Lepović Bajka Produced by: Satibara Film and Kinematografska kuća 2010.
U organizaciji
Kulturnog centra Inđija i Zavičajnog društva "Đorđe Vojnović", u petak 25
novembra održana je promocija knjige "Nije u metežu Gospod", kojoj je
prethodila Inđijska premijera istoimenog filma.
(Doduše, filmski naziv se
izgovara dva puta).
Film Satibara
filma prikazan je pred oko tridesetak ljubitelja kulture, i mladih i starih, a
nakon projekcije, većina prisutnih sa kojima sam razgovarao izrekla je samo
reči hvale. U tome je prednjačila recenzent knjige Ana
Vukajlović, koja me je zamolila da nastavim sa radom na filmu uopšte, jer je
ovo eksperimentalno delo izuzetno. Dakle, ljubitelji Satibara Filma mogu biti
spokojni, jer je ova organizacija za svoj filmski rad u projektu "Nije u
metežu Gospod" dobila veoma pozitivne kritike.
Nakon projekcije
filma, domaćin Mita Čortan, recenzent Ana Vukajlović i moja autorska malenkost,
govorili su o knjizi i malo čitali stihove. U jednom delu stihove je čitala i
moja sestra. Pročitao sam samo jednu pesmu, primetivši pre čitanja da je film
svojom zvučnošću i muzikom, pesmama koje se u njemu nalaze dao iste, tako da
sam pročitao samo jednu, simulirajući, ali neuspešno, veliki glas Ivana
Velisavljevića. "Gospode, ako me zaboravi svetlost"... ali izgleda
nije bilo toliko loše, jer se ljudima dopalo.
Tokom razgovora
biloje i emotivnih naboja, jer sam se setio detinjstva i prašnjavog igrališta
pored zgrade muzeja u kojem se promocija održala. Setio sam se tog vremena,
koje je samo vreme, detalj iz prošlosti, neuhvatljiv. Možda sam ga se prisetio
tako snažno i ispravno kao Branislav Jemč detalja sa slike Van Ajka, svejedno.
Suze sam zaustavio.
Organizatori su
kupili nekoliko boca sokova i flašu od pola litra vinjaka, što se danas ne može
često videti (svuda su boce od litar). Potpisivao sam knjige, sve je bilo brzo,
ali i lepo. Hladno inđijsko veče, uz malo poezije i filma, na kraju radne
nedelje.
Potpisivao, čitao, platio vinjak i jedva zadržao suze: Siniša Jelovac
Naslov ove pesme „mladog“
domaćeg benda Stuttgart Online za koj nikad ne znam de mu ide dva t, mogo
bi da glasi i „Malo veća ambicija“ da bi se objasnilo kako smo mi osmislili
snimanje spota i zamisli članova benda koj su ok momci. Dakle, oni su napravili
tu pesmu „Malo veći“ koja govori o izneveravanju samog sebe, svojih ideala i
autentične ličnosti. Na šta smo se mi primili.
Ideja o spotu je došla kroz
niz međusobnih susreta (drugačijih nema), gde smo u međuvremenu hteli da sve
snimimo u jednom od sela koje imamo, na nekom vašaru, pa smo, suzbijeni
produkcijom, hteli da snimamo u nekom od gradskih luna parkova, pa je i to
otpalo. U svakom slučaju, dogovorili smo se da snimimo jeftino i jasno, što, s
obzirom da je svako od nas hteo da se izrazi možda i nije ispalo skroz
jednostavno.
Ovako je bilo: moj
(tadašnji) stan nije odgovarao reditelju Siniši Dugonjiću, koji je, pri
obilasku lokacije, odbio da sedi na stolici i sedeo na podu (u to vreme smo
imali mrave koji su ga fascinirali). Uglavnom on reče da je sve u stanu
sterilno, da glavni junak spota mora biti u nekoj kuhinji s više detalja,
raspada i slično. To smo odbacili i kocka je pala na stan tog istog Dugonjića, inače
dobrog domaćina. U međuvremenu, na celu stvar smo navukli Đorđa Bajića, inače
pisca, recenzenta, da on nacrta tog Malog Većeg Čoveka, nekog poput Čiča Gliše
koji će biti lajtmotiv spota. Na meni je bilo da spremim kiflice, tj. testo za
njih, kojim ćemo manipulisati u spotu.
Suština je bila: neki
odrasli lik (kog igra Slačala iz benda) pokušava da spremi kiflice, a u kuvanju
ga ometa Čiča Gliša kog je nacrtao Bajić. Više od Čiča Gliše nas je ometo
skupoceni Slačalin sat koji nije smeo da se uprlja testom, zatim mašina za
pranje veša koju smo, protivno njenoj prirodi, jedva ispomerali da u spotu
oponaša životnu centrifugu koja melje tog lika glavnog i ometa ga na putu ka
sreći. Među zanimljiva rešenja, ako izuzmemo Bajićevu odluku da se mudro skloni
iz vihora inspiracije i profesionalno nam da do znanja da ga zovemo kad se
smislimo, spada odlična Dugonjićeva animacija Bajićevog crteža na flaši švepsa
(tako da ispada da mali pije šveps na cevčicu), kao i ona gde Malog Veći Čoveka
obara tegle sa začinima. U tom smislu, posebno je dobra bila Dugonjićeva
kuhinja zbog raznovrsnog zrnevlja, tegli i generalno gore pominjane domaćinske
atmosfere.
Pošto članovi benda nisu
bili zadovoljni izgledom spota, što je meni bilo sranje, jer smatram da je spot
napravljen baš po ideji spota – tzv. low fi spot koji oponaša iskrenost u
težnji da se odraste po svojoj volji, a ne pod prisilom tuđih uzusa u koje
spada i ideja o skupocenom spotu koji oponaša jeftini, tzv. low fi spot – spot
smo kasnije preradili u nekakav kratki film za koji je Ivan Velisavljević,
inače od starta prisutan u svemu ovome gore rečenom, napiso i odsvirao, a
mislim i otpevao istu tu pesmu. Samo malo veću. I tako, malo po malo, završila
se i ta naša epizoda. Svi smo srećni i i dalje se javljamo jedni drugima.
Da ne bude nekog sranja,
o svim učesnicima u ovom radu i dalje mislim da su dobri i lepi ljudi, a o
pesmi mislim da je veliki hit i preporučujem je za slušanje bez spota ili s
njim.
Napomena: Tokom snimanja
spota niko se s nikim i niko ni s kim nije jebo i niko nikog nije ubio. Ostatak
smo pojeli.
Satibara Crew members Marina Gonzales (directing) and Siniša Dugonjić (cinematography) shot this music video for Lidija's song "Alone". Lidija Radmilac lives in Stockholm, has graduated music, plays the viola, and this is her first psychedelic ambient pop single. Enjoy!
Kutinica, odmah pored Kutine, sponzor puta: INA Kutina i NH3 Crew, jesen 2011.
Domaće životinje prvo naslikane iz poštovanja, zatim poklane radi klanja
Delegacija SATIBARA FILMA boravila je 1. i 2. oktobra u nezvaničnoj i prijateljskoj poseti Kutinici. Primereno AVNOJevskim načelima Statuta SATIBARE i dobrim tradicijama „jagnjećih brigada“, kulturnoumetnički program uključio je sledeće sadržaje:
Ide, nastupa, ne boji se poraza, Kutina-Beograd, jagnjeća brigada
1. oktobar (a koji je i Dan oslobođenja Čačka 1941. godine i njegovog uključenja u Užičku republiku) – prigodno pozdravno obraćanje predsednika SATIBARE druga Velisavljevića i domaćina druga Ognjena, filmski kviz, šaran, jagnje i u jagnjetu zec na ražnju marke Zepter, ajvar marke Velisavljević, štrudla s makom koju u Hrvatskoj zovu „gibanica“, rakija od imele koju u Hrvatskoj zovu „biska“ (a tako se zove i onaj tip iz Čačka po kom je RM Točak nazvao svoj ciklus od dvadeset dva instrumentala; šta se u Čačku zove „gibaničar“, u kraćem ekspozeu izložili su drugovi Velisavljević i Zlatić), špricer, posle više ni sam ne znam šta sam sve pio, jugoslovenska muzika svih boja i rasa, odavde se sećam tek po nečeg, kolo u pokušaju koje međutim niko nije znao da igra, gazanje bosim nogama po žaru (drugarica s primorja), gazali bi i drugi al su pičke (ja), vatanje po travi (oni), nadjebavanje o politici sa pijanim Dinamovcem koji se odnekud stvorio (mi), Zlatić ode prvi na spavanje jer se obeznanio još za dana, Siniša zaspo u kolima a bilo dovoljno kreveta za sve, Jelovac i udarna desetina iz Hrvatske dočekaše svitanje.
Priprema za gazanje bosim nogama po žaru (Drugarica s Primorja)
Gazili bi i drugi...
2. oktobar – Zlatić ustao poslednji, mamurluk i prehlada, ne pijem više, ladna janjetina i crni luk, ne pomaže, ladan špricer mamurluke leči (Siniša), odoše da šetaju po brdu stvarno nisu normalni, ovaj Velisavljević ne znam više de se gasi, dogodine svi u Guču, Jelovac i Ognjenov tata sa stotinu čuda namestiše tablicu na Jelovčevim kolima koja se nešto bila razglavila, Ognjenov tata Siniši poklonio Hajdukov upaljač, Ognjenova mama poklonila Kseniji one ukrasne tikve što ih u mom selu zovu „’ajduk“, grozničavo se pakujemo da nako uneređeni nešto ne zaboravimo, Ognjenova mama kaže da proverimo još jednom jer ako šta zaboravimo ne zna kako bi nam poslala: „Sad smo daleko“, reče tužno.
Povratak kraći od odlaska. Dok nas drug Jelovac razvozi kućama, zagledan u crvenu Rakovicu kažem kako bi smo baš mogli nazad u Hrvatsku.
„Sad smo blizu“, mislim se.
Za kulinarski deo programa bio zadužen drug Marko, kome se i ovom prilikom najsrdačnije zahvaljujemo i želimo puno sreće i uspeha u životu i radu.
Nastaviće se...
Zapisničar: Ivan Zlatić
A evo malo i fotografija, dok je ekipa Satibare predstavnicima NH3 Kutina pokazivala dostojanstvo i tradicionalnu mirnoću naših naroda i narodnosti:
...kolo u pokušaju, ni sam ne znam šta sam posle pio...
ne pijem više
...jagnjetina i crni luk - ne pomaže...
Add caption
Dogodine svi u Guču
Štrudla, koju u Hrvatskoj zovu gibanica
ladan špricer mamurluke leči
Hrvatski branitelj Đurđek, zadužen za kulinarski deo programa (pobio šarane maljem, ubio zeca strelom i napunio ga špekom i dunjom - PTSP je gadna bolest)
