SLOBODAN TIŠMA, NIN-OVA NAGRADA I SATIBARA FILM

Danas, tačno u podne, objavljeno je ime dobitnika Nine Inch Nails-ove nagrade za najbolji roman 2011. godine: reč je Slobodanu Tišmi i "Bernardijevoj sobi".

Milan Lukić Jekabas, Ivan Velisavljević Živan, Siniša Jelovac Simpe i Slobodan Tišma Nin u srdačnom razgovoru

Članovi Satibara filma obradovali su se ovoj vesti kao mala deca, iako njome nisu bili iznenađeni, jer su u visoke kvalitete Zlobe Tihog verovali od svojih tinejdžerskih, a njegovih odraslih dana, sigurni da će u jugoslovenskoj književnosti biti dva jaka pisca sa istim prezimenom, i da će obojica biti iz Novog Sada.

Deda Tila žigaju i leđa

Sada bi red bio da na ovom važnom događaju dodele nagrde profitiramo i mi koji smo verovali kao mali revolucionari u pobjedu Komunizma. I da neskromno podsjetimo na našu malu kaplju koja je doprinela okeanu punom reči, punom mačeva.

Ovde je pisana "Bernardijeva soba"

Najbolje bi vam bilo da pogledate naš film snimljen po pripoveci Bobana Pište, iz zbirke "Ujvidek", a pod nazivom "Pojačalo i gitara":


An amp and an electric guitar from sinisa dugonjic on Vimeo.

Najgore bi vam bilo da pre toga pročitate i Velisavljevićev tekst o Tišminoj zbirci priča "Đurvidek" u izdanju Narodne brige, objavljen u Književnom listopadu pre tu i tamo šest godina, možda i sedam, kad je Velis bio mladalački zelen, pa je takav i tekst, loš, bolje nemamo, a ko zna da l' će ih i biti. Sad ispade da su kritičarska pera s kraja ovog teksta ipak Tišmu uvela u kanton, što je svakako razlog da zakantamo u ime tog doživljaja.

Slobodan Tišma, Urvidek

(Narodna knjiga, 2005)

Nema sumnje da svakom kritičarskom peru koje iole drži do sebe rukopis zadrhti čim pomisli da bi njegovo prosuđivačko-vrednujuće pisanije moglo ukazati, kako se to kaže, čitalačkoj i stručnoj javnosti, na kakvu novu, a izuzetnu spisateljsku pojavu. Time bi kritičarsko pero, polažući vekovima utvrđeno pravo na uvođenje u kanon, moglo svečano i samozadovoljno objaviti da će taj i taj, dotad malo poznati pisac, najzad reći zbogom književnoj margini. Iz pomenutog očinskog prava na arbitražu valjda proizilaze i sve davno prošle polemike književnih poslenika, pa i ove skorašnje, koje su se ticale, slučajno ili ne, Vladimira Tasića, još jednog pisca čiji je fikcionalni milje prožet Ujvidekom/Novim Sadom.

Nažalost, kada je reč o Slobodanu Tišmi, a u vezi sa nekakvim uvođenjem u kanon, za kritičarska pera glavne struje mastilo se skorelo, a kapa je mrka. Slobodan Tišma sa niskobužetnom prozom, kako je svoje pisanje sam okarakterisao (veoma promišljeno i lucidno), nema nikakav kompleks inferiornosti, niti želju za dokazivanjem i inicijacijom u muški svet bardova srpske prozne reči. A nema ih jer se u Tišminoj novoj knjizi (posle tri zbirke pesama – „Marinizmi“, „Vrt kao to“ i „Blues Diary“ – kojima je Tišma postao jedan od najuticajnijih, mada tihih glasova u srpskoj poeziji), zbirci priča pod naslovom-kalamburom „Urvidek“, tematsko jezgro nalazi upravo u opiranju patrijarhatskom uvođenju u svet odraslih muškaraca. 

Svaka od jedanaest priča „Urvideka“ govori, najpre, o delez-gatarijevskom slabom subjektu, da bi zbirka u celini, preko takvog književnog junaka, došla do teme istorije (i odmora od istorije), bivajući istovremeno protkana pasusima metaprozne samosvesti (čitaj: ironije).

Slab subjekt Tišmine proze nije sposoban za inicijaciju u muški svet, ili takvo iniciranje i ne želi, a unutar „Urvideka“ se pomenuti otpor patrijarhalnom modelu edipovske identifikacije sa ocem prikazuje na malom porodičnom trouglu otac-majka-sin, u kom je sin uglavnom više naklonjen majci, tj. Ženskom pricipu. Već od prve priče, „Limanski antibuzzdle“, koja počinje samoparodijom (Tišma evocira način građenja pesama iz svoje zbirke „Marinizmi“), iz fragmentarne kompozicije pomalja se porodični portret koji sin tek nazire, da bi ga, u narednim pričama, pokušao opisati/objasniti. Već je jasno da, gledano iz ugla sina, bez inicijacije nema ni dominantne Muškosti, te je, kad se tako postave stvari, sasvim logičan Tišmin izbor ironije kao vodećeg tropa u „Urvideku“. Podelivši, na jednom mestu, „vaskoliku književnu bratiju“ na „pisce patetičare“ i „pisce ironičare“, Tišmin narator leluja između te dve bratije, upropašćujući lirskim pasažima i eksperimentisanjem sa fragmentarnošću same rečenice svaki pokušaj da jednom zasvagda utvrdi svoje mesto na strani patetičara ili ironičara. Praveći kalambure prilikom navođenja imena poznatih ličnosti, i pogreške u navođenju datuma (recimo, u priči „Tito in Jazz“, koja se već pojavila u odličnom zborniku „Moj privatni Tito“ (Novi Sad, 2004.), pravi se, očigledno namerna, pogreška u navođenju jednog opštepoznatog datuma: saopštava nam se da je Tito umro 4. juna 1982. godine), narator ne uspeva da pogodi tačan broj svojih godina u određenim prelomnim istorijskim trenucima. Sve to jer želi da, uz pomoć Ženskog principa, napravi svoj odmor od istorije, tražeći pribežište u kakvom god „alternativnom“ pogledu na svet - najpre u umetnosti (vidi pod: rokenrol), a potom i u životu na ulicama Grada (vidi ponovo pod: rokenrol).

Pomenuto odmaranje nametnulo je još neke narativne strategije: najpre se može uočiti beketovska retorika skepticizma (vidi pogovor Milojka Kneževića za Beketov roman „Nemušto“), gde se pojedini iskazi konfrontiraju i u sukobu često poništavaju jedni druge, što, uzev u celini, stvara utisak pripovedačkog nepoverenja u Priču, u mogućnost izlaganja jednog uzročno-posledičnog niza događaja prikazanog iz ugla (i sa autoritetom) pouzdanog pripovedača. A kako je takav niz događaja upravo neka vrsta (pripovedne) istorije, ovo se pripovedanje opiranja nastavlja u, kako ga Tišma naziva, „pisanje pisanja“, odnosno, u ono što Cvetan Todorov naziva „prospekcijom“ (izlaganjem događaja koji će se dogoditi, ili se mogu dogoditi). Međutim, ovi potencijalni događaji se, uprkos naratoru koji ih uporno najavljuje, nikada zaista ne dogode u prikazanoj predmetnosti fikcionalnog sveta, već ostaju samo u jeziku, u govoru najave. Ovakav postupak je karakterističan za Kafku, te ne čudi što Tišma za parafrazu bira upravo Kafkinu „Presudu“ – priča „Pojačalo i gitara“ očigledno se, u fabuli i likovima, naslanja na Kafkinu pripovetku, a preuzima i ceo tematski problem „Presude“, naravno, sa nešto drugačijim razrešenjem. Slobodan Tišma primenjuje i razmatra sve apostrofirane narativne modele i probleme u, možemo slobodno reći, antologijskoj priči „Nikita“, duž koje pratimo muke tročlane porodice (otac-majka-ćerka) za vreme „NATO vazdušne kampanje“, ili, tačnije, očeve muke, a preko opisa grotesknog odrastanja ćerke Nikite. 

Sofisticirano i pedantno izgradivši kompleksnu strukturu zbirke „Urvidek“, Slobodan Tišma je uspeo da ispriča jasne i ubedljive kratke priče, nenametljivim, jednostavnim i nepretencioznim tonom, priče podatne za dublju analizu, a dovoljno pitke i zanimljive, da se, ma koliko to bilo neumesno, kritičarska pera s početka našeg teksta valjda neće libiti prilikom proglašavanja značajnog imena na srpskoj književnoj sceni.

Ivan Velisavljević

(kad je bio mlad, a to je sad neki drugi)