Kako smo snimali, s oproštenjem, Malo veći (Opservacija eksplikacije)

Naslov ove pesme „mladog“ domaćeg benda Stuttgart Online za koj nikad ne znam de mu ide dva t, mogo bi da glasi i „Malo veća ambicija“ da bi se objasnilo kako smo mi osmislili snimanje spota i zamisli članova benda koj su ok momci. Dakle, oni su napravili tu pesmu „Malo veći“ koja govori o izneveravanju samog sebe, svojih ideala i autentične ličnosti. Na šta smo se mi primili.

Ideja o spotu je došla kroz niz međusobnih susreta (drugačijih nema), gde smo u međuvremenu hteli da sve snimimo u jednom od sela koje imamo, na nekom vašaru, pa smo, suzbijeni produkcijom, hteli da snimamo u nekom od gradskih luna parkova, pa je i to otpalo. U svakom slučaju, dogovorili smo se da snimimo jeftino i jasno, što, s obzirom da je svako od nas hteo da se izrazi možda i nije ispalo skroz jednostavno.

Ovako je bilo: moj (tadašnji) stan nije odgovarao reditelju Siniši Dugonjiću, koji je, pri obilasku lokacije, odbio da sedi na stolici i sedeo na podu (u to vreme smo imali mrave koji su ga fascinirali). Uglavnom on reče da je sve u stanu sterilno, da glavni junak spota mora biti u nekoj kuhinji s više detalja, raspada i slično. To smo odbacili i kocka je pala na stan tog istog Dugonjića, inače dobrog domaćina. U međuvremenu, na celu stvar smo navukli Đorđa Bajića, inače pisca, recenzenta, da on nacrta tog Malog Većeg Čoveka, nekog poput Čiča Gliše koji će biti lajtmotiv spota. Na meni je bilo da spremim kiflice, tj. testo za njih, kojim ćemo manipulisati u spotu.

Suština je bila: neki odrasli lik (kog igra Slačala iz benda) pokušava da spremi kiflice, a u kuvanju ga ometa Čiča Gliša kog je nacrtao Bajić. Više od Čiča Gliše nas je ometo skupoceni Slačalin sat koji nije smeo da se uprlja testom, zatim mašina za pranje veša koju smo, protivno njenoj prirodi, jedva ispomerali da u spotu oponaša životnu centrifugu koja melje tog lika glavnog i ometa ga na putu ka sreći. Među zanimljiva rešenja, ako izuzmemo Bajićevu odluku da se mudro skloni iz vihora inspiracije i profesionalno nam da do znanja da ga zovemo kad se smislimo, spada odlična Dugonjićeva animacija Bajićevog crteža na flaši švepsa (tako da ispada da mali pije šveps na cevčicu), kao i ona gde Malog Veći Čoveka obara tegle sa začinima. U tom smislu, posebno je dobra bila Dugonjićeva kuhinja zbog raznovrsnog zrnevlja, tegli i generalno gore pominjane domaćinske atmosfere.

Pošto članovi benda nisu bili zadovoljni izgledom spota, što je meni bilo sranje, jer smatram da je spot napravljen baš po ideji spota – tzv. low fi spot koji oponaša iskrenost u težnji da se odraste po svojoj volji, a ne pod prisilom tuđih uzusa u koje spada i ideja o skupocenom spotu koji oponaša jeftini, tzv. low fi spot – spot smo kasnije preradili u nekakav kratki film za koji je Ivan Velisavljević, inače od starta prisutan u svemu ovome gore rečenom, napiso i odsvirao, a mislim i otpevao istu tu pesmu. Samo malo veću. I tako, malo po malo, završila se i ta naša epizoda. Svi smo srećni i i dalje se javljamo jedni drugima.

Da ne bude nekog sranja, o svim učesnicima u ovom radu i dalje mislim da su dobri i lepi ljudi, a o pesmi mislim da je veliki hit i preporučujem je za slušanje bez spota ili s njim.

Napomena: Tokom snimanja spota niko se s nikim i niko ni s kim nije jebo i niko nikog nije ubio. Ostatak smo pojeli.

Prisetila se kako je sve bilo:

Kristina Đuković

Kako smo snimali Nije u metežu Gospod ili LEPE SLIKE KRAJA

napiso: Siniša Jelovac

Toga dana, ne mogu se tačno setiti kog, ali je svakako bilo u smiraj aprila meseca, u proleće, u njegovom prelepom cvatu. Toga dana je već pao dogovor da snimimo eksperimentalni film prema mojoj knjizi pesama koja je negde u to vreme trebala progledati. Ekipa Satibare je bila spremna, u svom uobičajenom sastavu, plus Ivana Đokić, novo lice u Satibara filmu.

Veče uoči snimanja spavao sam (kreativno) kod kuće, tačnije kod roditelja u stanu, što je bilo u to vreme neuobičajeno.

I to jutro, kod mene doma dođoše prvo Siniša Dugonjić, čovek koji jaše kameru, a posle i sve ostalo (kompjuter, montažu...), a potom i Ivan Velisavljević reditelj filma, čovek od koga smo očekivali mnogo, kao i Ivana, glumica od koje smo očekivali još više. Sve u svemu, brzo shvatismo da scenarija nema. Ivana je, to sam znao i pre tog dana, imala neke ideje, pre svega kostim, a potom i vunicu. Ja sam imao samo pesme, Siniša, fala bogu, kameru i tešku mehanizaciju, dok je Ivan odlučno krenuo u stvaranje slika od pesama. I to redom, jednu po jednu.

Početak je bio lep. Nešto kao lepe slike kraja. Prva pesma u stanu, potom u hodniku zgrade, gde smo naišli na brojne frikove, ili drugim rečima ludake, kojih u mojoj zgradi ima najviše u opsegu Novog Beograda. Režiser Ivan delovao je kreativno, mi ostali smo mu pomagali sugestijama.

Ivan je konstatovao da moje pesme imaju mnogo satova. Trebalo je ilustrovati sve te satove.

Posle dva sata snimanja, dođe vreme za pauzu. Seli smo u kafe Klavirint, u centru bloka 45, u lepoj 'ladovini. I filmski radnici to vole, pa pauza beše baš, onako, kako bi rek'o, kul.

Nakon pauze snimali smo delove u filmu koji su kasnije, kada je film završen, bili baš efektni.

Nije prošlo mnogo vremena i shvatili smo da nije moguće ilustrovati sve pesme iz knjige, pa smo finiširali na vodećoj - Nije u metežu, nije u metežu Gospod.

Posle smo se vratili doma i ručali , pritom popivši po čašu vina.

Postprodukciju mister Siniša Dugonjić je uradio kako dolikuje njegovom renomeu, i film je bio spreman. I bio je u Zagrebu na Reviji amaterskog filma, na platnu, dobar, eksperimentalan, prilično lep, nešto kao „lepe slike kraja“.

POGLEDAJTE FILM
nije u metežu nije u metežu gospod

Kako smo snimali Urvidek (dnevnik)

9. februar 2011.
Vladimirci i Šabac


Najpre smo mislili da odustanemo: nismo imali automobil, Jelovcu se odužilo registrovanje starog renoa, Zoran Janković Pocerina, glavna sporedna uloga u filmu, bio je prikovan za krevet sezonskim gripom, osim toga, pao je sneg, počela je ljuta balkanska zima, vukla nas je želja da sedimo u kući, ložimo vatru i jedemo meso, obučeni u vunene prsluke, ali ipak smo presekli dilemu, odlučivši da svu opremu nosimo autobusom. Kada je čuo za tu besmislicu, moj otac se zamislio, pokušavao da nas odvrati, prodavao pesimizam i odustajanje, ali se na kraju smilovao i, posvetivši čitavu noć grejanju starog mercedesa, uspeo da ga upali i dođe po nas u petak ujutru.

Stari mercedes, omiljeni auto mog oca, dobrodržeći deda

Tako smo iz Beograda u Lojanice stigli oko podne, ručali, zagrejali se rakijom, i krenuli na snimanje. Scenu koncerta snimali smo celo veče u bivšem, ruiniranom bioskopu zgrade „Doma palim borcima“ u Vladimircima, po strašnoj hladnoći: prljav, oštećen biser socijalističkog kulturnog elana, velika pozorišna i bioskopska sala čekala nas je u mraku, pretvorena u magacin koji radnici kafića i kockarnice iz susednih prostorija Doma kulture pune flašama i gajbicama od piva... Krajem osamdesetih tu sam gledao populističke pozorišne predstave, cirkus „Valentino“, hit-film „Hajde da se volimo“, inače moje prvo bioskopsko iskustvo, u krcatoj sali koja je skok Lepe Brene sa mostarskog mosta gledala bez daha... Danas, u neosvetljenoj i memljivoj prostoriji čame dotrajale crveno-crne stolice sa pocepanom čojom na sedištima, starinska pojačala i zvučnici, jedna drvena govornica u uglu, venci u čast oslobođenja varošice od fašizma, nekim čudom pretekli s kraja osamdesetih, kada su komunističke svečanosti poslednji put priređivane. Salom dominira ogromna mermerna spomen-ploča sa imenima poginulih partizana/komunista u Drugom svetskom ratu (među kojima je i jedan od mojih rođaka), sada već umrljana i prašnjava, iako grb Jugoslavije iznad nje i dalje čuva sećanje na stari sjaj. U toj sali proveo sam neke od najsrećnijih trenutaka detinjstva, gledajući svetlo u tami koje se na belom platnu pretvaralo u akcione filmove, u pravdu koju je borilačkim veštinama donosio Brus Li, a magnumom .44 Prljavi Hari. Vratio sam se u tu salu posle dvadeset godina i baš u njoj snimao film smešten u osamdesete: istovremeno, bilo je to i kratkotrajno oživljavanje mrtvog svetilišta, i posveta periodu kada se začela moja filmofilija, ponovni dolazak u sreću socijalizma, i trezveno sagledavanje propasti jednog sistema, racionalna i aktivna nostalgija, ako tako nešto uopšte postoji.

Prvorazredno iskustvo, bar za mene, čemu je doprinela i izvanredna komunikacija unutar ekipe: Dragutin Jovinsin Gliša preuzeo je od Zorana Jankovića ulogu Prijatelja i pokazao se, glumom, svirkom, entuzijazmom i fotogeničnošću, kao najbolje od svih mogućih rešenja, Voja Radosavljević i Siniša Dugonjić briljantno su osvetlili salu, od pronađenih predmeta iz prošlog vremena napravili smo scenografiju, glavna glumica Vanja Kovač za trenutak je prestala da kuka o zimi i teskobi, izvukla kese sa odelom, našminkala nas i obukla u kostime koje smo posudili od Sanje Aćimović, pretvorivši nas u sumanuti novotalasni bend, pravo iz osamdesetih, a došli su da nam pripomognu i ljudi iz vladimiračke rokenrol ekipe – Mladen Breković Rakijski, reper iz benda sickSoul i Komandosi, njegov brat Džoni, mladi glumac sa bjeljinske akademije, bubnjar u pank sastavu Gremlini, Uroš Siksoul Drakulić, frontmen Komandosa i programer, Slavko Glišić, basista Velebita i takođe programer, Aleksandar Savić Ciki, iznenađenje večeri, jedan strašan tip  iz Vladimiraca, u mladosti veliki talenat za fiziku i elektroteniku, panker koji je pohađao bogoslovsku školu, duhovit čovek koji je patentirao psovku "'bem ti trunje i grabovo kolje". Osim Cikija, još jedno prijatno iznenađenje na snimanju bio je i čika Mile Drakulić, Urošev otac, rokenrol legenda Vladimiraca, čovek sa najvećom kolekcijom ploča u kraju, koji je svratio da nam pruži podršku. Svi ovi ljudi za kratko vreme uneli su magiju u inače zaparloženu varoš, mesto gde su žene sedele po kućama i gledale televiziju, a napaćeni muškarci svoju potrebu za kulturom i zabavom zadovoljavali provodeći tužno i depresivno vreme ispred poker aparata, kladioničarskih prospekata i špila karata pored čašica sa vinjakom, u zgradi koja je danas postala kafana i kladionica, a nekad se tako ponosno zvala Dom kulture.

Glavna glumica šminka glavnoga glumca. Sleva nadesno: Valentina Kovač, Ivan Velisavljević, Dragutin Glišić

Posle Vladimiraca, snimali smo dva dana u Šapcu, najpre u klubu „Rupa“, gde su nam pomogli Ana Lazić iz Opštinske kancelarije za mlade, Steva Marinković Berlinac sa Radio-televizije Šabac, i mnogobrojni prijatelji koji su došli da statiraju. Kuman, najveća pankerska harizma u Srbiji, iako nezvanično proglašen za vođu statista, pojavio se na kratko, zakasnivši čitav sat.

Ekipa statista na snimanju u šabačkom klubu "Rupa"

Poslednji dan u Šapcu bio je rezervisan za Ivana Glišića. Snimali smo scene u šabačkoj bolnici, u koju nas je, nakon razgovora sa direktorom, doveo Branislav Vasić, medicinski tehničar na odeljenju za infektivne bolesti, u čijoj smo kući na kraju snimali i završne scene filma. 

Bane Vasić, dobri duh filma

Glišić je bio dobro raspoložen, moja majka i Vanja skuvale su riblju čorbu dok smo mi snimali scenu vraćanja pojačala sa Glišom na pruzi, Bane je bio pravi domaćin i dobri duh filma, a pojavio se i u nekoliko snolikih trenutaka, i posle sat vremena dosnimavanja nekih kadrova u „Rupi“, vratili smo se u Beograd, herojski, autobusom, tegleći kameru i reflektore koje smo morali da razdužimo u Akademskom filmskom centru. 

Ivan Glišić uverljivo glumi smrt, morali smo ga proveravati s vremena na vreme