Valentina Kovač

Rođenа je u Novom Sаdu, sаdа živi i rаdi u Beogrаdu. Diplomirаlа glumu u ratno doba raspada Jugoslavije, u klаsi Mire Bаnjаc. Odmah počinje da radi u Narodnom pozorištu u Zrenjaninu, iz koga posle godinu i po odlazi, rešena da više nikad ne radi u pozorištu u Srbiji. Iskustvo realnosti srpskih institucija ju je toliko zgrozilo, da sledećih šest godina ne ulazi ni u jedno pozorište čak ni da odgleda predstavu. Počinje da posećuje radio i tv stanice i da daje svoj glas, pa i lik, za različite emisije. Počinje da piše tekstove koje čitaju drugi novinari. Tokom vremena dolazi i na uredničke pozicije u pojedinim medijima, a njeni pokušaji da ubaci nekomercijalne i sadržaje koji ne interesuju većinu publike, uglavnom su, s pravom, osujećivani od strane vlasnika tih medija.

Pozorištu se, slušajući vapaj svoje duše, vraća posle godina samoizgnanstva. Problem jalovosti institucija rešila je uključivanjem u rad nezаvisne trupe „Humаn teаtаr“ u Novom Sаdu. Počinje i višegodišnja saradnja sa frаncuskim pozorištem „Les Foirаdes“ i rediteljkom Pаscаle Spengler koja je uvodi u svet fizičkog teаtrа i evropskog modernog pozorišnog izrаzа. Shvata da je baš to ono što traži u pozorištu. To je više godina kasnije odvelo i na master studije holandske MAPA akademije, jer – severnjaci razbijaju fizički teatar. I moderni pozorišni izraz. I flaše piva.

U prvim filmovima se pojavljuje sa 16, gde uči decu da ne jedu „fast food“, ne puše i ne piju, nego da se bave sportom. Posle toga je propušila, propila se i napustila karate. Prestaje da se pojavljuje u filmovima, sve do Satibare.

Marina Radmilac

Marina Radmilac aka Marina Gonzales ima dvadeset devet godina, nije ni devojka ni žena. U Beogradu pije, nažalost, pivo, i razmišlja. Pošto od razmišljanja nema ’leba, Marina je pokušavala da prodaje usisivače i knjige, da konobariše, razvodi publiku u pozorištu, venčava glumce, bude manekenka alternative, prestane da puši i pije, čuva ovce i decu... Onda je odlučila da postane rediteljka i diplomirala režiju kao najbolji student u klasi Miloša – Miše Radivojevića, na Univerzitetu umetnosti BK.

Danas samo razmišlja o muškarcima i o tome kako da snimi film, producira ga samostalno i postane poznata rediteljka. Sanja o šampanjcu, kavijaru i crvenim tepisima u Kanu.

Režirala je nekoliko kratkih filmova i dobila nekoliko kratkih nagrada. Srećom, neke su bile u kešu. U najlepšem sećanju ostalo joj je tapšanje po ramenu kada je za film u jednom kadru Dobro jutro na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji dobila nagradu za najbolji studentski film. Britanskih 500 funti od prve nagrade festivala u Hullu uglavnom se ne seća.

Zanima je samo depresivna umetnost.

Marina je reality zvezda, Sekina desna ruka, ima periku, menja frizure i maše rukama. Spremna je da podeli svoja iskustva sa mladim i starim naraštajem, dok u kafani naručuje nameštaj.

 

Siniša Jelovac

Član je Upravnog odbora OUR Satibare i njen potpredsednik. Usled toga, preuzeo je dužnosti pravnika i promotera udruženja. Advokaturu je odlično upoznao tokom mnogobrojnih ročišta kojima je bio prinuđen da prisustvuje zbog rešavanja svog stambenog pitanja.

Njegov životni put i nadahnuće kojim pregalački i skromno doprinosi radu filmskog udruženja OUR Satibara začinjeni su bogatim iskustvom.

U radnoj biografiji Siniše Jelovca zapisano je da je radio kao prodavac na pijacama i u supermarketima, neko vreme i u kiosku na okretnici tramvaja, da je dugo išao u treću smenu u jednom dragstoru u bloku 45, bio magacioner i fizički radnik, kao i komercijalista u prodaji preparata za ubijanje insekata. Potonje iskustvo poslužilo je kao inspiracija za jedan od kratkih filmova OUR Satibare pod nazivom Komitet 4000, u režiji Siniše Dugonjića.

Uporedo je započeo i novinarsku karijeru, koja traje i danas.

Pisao je za brojne dnevne listove (Politika, Glas javnosti, Pravda) kao i za razne časopise i mesečnike na temu kulture, politike i društvenih zbivanja.

Zbog iskustva u performansima i javnim nastupima avangardnog Zemaljskog benda Zagorelo, čiji je osnivač, nametnuo se kao izvanredan glumac. O bendu je 2006. godine snimljen dokumentarni film Put do Visoke zemlje.

Kao filmski radnik, prve korake napravio je u saradnji sa nezavisnim rediteljem Sinišom Dugonjićem (članom UO Satibara) na kratkom filmu Ljubav koja prkosi gravitaciji (2006 godine). Nakon tog debitantskog  pojavljivanja na filmskom platnu, ostvario je još nekoliko uloga u filmovima: Lutke za doručak, Komitet 4000, Teskoba ekspres...

Na filmovima Komitet 4000 i Teskoba ekspres bio je koscenarista.

U UO Satibara, osim kreativnog dela, zadužen je i za sva pitanja u domenima organizacije rada, radničkih prava, pravnih nauka uopšte, kao i za pitanja medicine.

Ivan Velisavljević

Predsednik filmskog kolektiva Satibara film. Samim tim, mora da bude ozbiljan. Zato je završio ili priveo kraju neke silne škole: diplomirao opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu i apsolvirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Boravio na stručnom usavršavanju na Itaka koledžu u Njujorku i Los Anđelesu (kao stipendista OSI, tzv. Sorošev plaćenik), gde je radio za holivudsku produkcijsku kuću Phoenix Pictures čuvenog producenta Majka Medavoja. Tokom života u Holivudu, jednom je pričao telefonom sa Dejvidom Finčerom, upoznao Denisa Hopera u WC-u Američke kinoteke, rukovao se sa Vernerom Hercogom, poljubio Pola Ferhuvena i slikao se s njim, a usput pohađao kurseve kreativnog pisanja, američke književnosti i teorije filma.

Filmskom kritikom stekao glas kulturnog i finog kritičara koji ne može da se odluči između knjiga i filmova, pa ih svako malo poredi, nema jasno mišljenje, kukavički izbegava sukobe i ne zauzima strane, a često neozbiljno upotrebljava teoriju filma zarad humora i sarkazma. Više puta proglašavan za srpskog nacionalistu, iako kao skriveni Jugosloven, pritajeni komunista, studira na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.

Objavljivao najpre samog sebe u internet časopisu Plastelin, gde je ljubaznošću poznatog pisca Srđana V. Tešina bio urednik filmske rubrike, a potom u Politikinom „Kulturnom dodatku“, časopisima i magazinima Rez, Huper, Sarajevske sveske, TFT, Filaž, NIN… Pokrenuo je projekat i sajt www.novikadrovi.net  i priredio, zajedno sa Dejanom Ognjanovićem, zbornik Novi kadrovi: Skrajnute vrednosti srpskog filma (Clio, 2008), najozbiljnije generacijsko pretresanje nasleđa srpskog filma svih vremena. Učestvovao je u dvojezičnom zborniku Uvođenje mladosti/Introducing Youth (Filmski centar Srbije, 2009) tekstom o rokenrolu u srpskom filmu (i nije neki tekst)..

Osim gledati film, voli slušati radio. Bio je saradnik na Radio Šapcu, u emisijama „Metropolis“ i „Ritual crnog patuljka“ Stevana Marinkovića, novinara i pesnika, i Vlade Kokotovića i Branka Golubovića Goluba, članova punk sastava Goblini. Emisiju „Specijalno nevaspitanje“ posvećenu filmu vodio je na Novom Radio Beogradu sa spisateljicom Jelenom Đurović, dok nije izbačen, pogađate pod kojom optužbom. Sa Kristinom Đuković pokrenuo blog Radio Radar (radiorradar.blogspot.com) na kojem piše o radio-dramama koje stvarno i sluša. S tog bloga još nije izbačen.

Nagrada, za njega i njegovo društvo – bilo je. Dobitnik je nagrade „Josip Kulundžić“ Fakulteta dramskih umetnosti za doprinos dramaturgiji i nagrade „Vitomir Bogić“ Radio Beograda za najboljeg mladog autora za radio u 2009. godini.

Siniša Dugonjić

Siniša Dugonjić rođen je u Beogradu 1975. godine. Završio je srednju „Hemijsko-tehnološku školu“ u Beogradu, četvrti stepen, sa dovoljnim uspehom.

Iako poreklom iz progresivne, radničke porodice, od malih nogu pokazuje sklonost ka poeziji, fotografiji i filmu. Skrenuvši tako na stranputicu dokone malograđanštine, od 1996. do 1999. izdaje samizdat art-fanzin Yo Pajtas. Od 1999. do danas bavi se kratkim i srednjim metrom, producira, režira, snima i montira filmove.

U slobodne vreme, između dva umetnička projekta, dizajnira veb strane, izrađuje televizijske spotove i snima putopise o dalekim zemljama.

Nema psa niti kakve druge životinje. Nije oženjen.