9. februar 2011.
Vladimirci i Šabac
Najpre smo mislili da odustanemo: nismo imali automobil, Jelovcu se odužilo registrovanje starog renoa, Zoran Janković Pocerina, glavna sporedna uloga u filmu, bio je prikovan za krevet sezonskim gripom, osim toga, pao je sneg, počela je ljuta balkanska zima, vukla nas je želja da sedimo u kući, ložimo vatru i jedemo meso, obučeni u vunene prsluke, ali ipak smo presekli dilemu, odlučivši da svu opremu nosimo autobusom. Kada je čuo za tu besmislicu, moj otac se zamislio, pokušavao da nas odvrati, prodavao pesimizam i odustajanje, ali se na kraju smilovao i, posvetivši čitavu noć grejanju starog mercedesa, uspeo da ga upali i dođe po nas u petak ujutru.
Tako smo iz Beograda u Lojanice stigli oko podne, ručali, zagrejali se rakijom, i krenuli na snimanje. Scenu koncerta snimali smo celo veče u bivšem, ruiniranom bioskopu zgrade „Doma palim borcima“ u Vladimircima, po strašnoj hladnoći: prljav, oštećen biser socijalističkog kulturnog elana, velika pozorišna i bioskopska sala čekala nas je u mraku, pretvorena u magacin koji radnici kafića i kockarnice iz susednih prostorija Doma kulture pune flašama i gajbicama od piva... Krajem osamdesetih tu sam gledao populističke pozorišne predstave, cirkus „Valentino“, hit-film „Hajde da se volimo“, inače moje prvo bioskopsko iskustvo, u krcatoj sali koja je skok Lepe Brene sa mostarskog mosta gledala bez daha... Danas, u neosvetljenoj i memljivoj prostoriji čame dotrajale crveno-crne stolice sa pocepanom čojom na sedištima, starinska pojačala i zvučnici, jedna drvena govornica u uglu, venci u čast oslobođenja varošice od fašizma, nekim čudom pretekli s kraja osamdesetih, kada su komunističke svečanosti poslednji put priređivane. Salom dominira ogromna mermerna spomen-ploča sa imenima poginulih partizana/komunista u Drugom svetskom ratu (među kojima je i jedan od mojih rođaka), sada već umrljana i prašnjava, iako grb Jugoslavije iznad nje i dalje čuva sećanje na stari sjaj. U toj sali proveo sam neke od najsrećnijih trenutaka detinjstva, gledajući svetlo u tami koje se na belom platnu pretvaralo u akcione filmove, u pravdu koju je borilačkim veštinama donosio Brus Li, a magnumom .44 Prljavi Hari. Vratio sam se u tu salu posle dvadeset godina i baš u njoj snimao film smešten u osamdesete: istovremeno, bilo je to i kratkotrajno oživljavanje mrtvog svetilišta, i posveta periodu kada se začela moja filmofilija, ponovni dolazak u sreću socijalizma, i trezveno sagledavanje propasti jednog sistema, racionalna i aktivna nostalgija, ako tako nešto uopšte postoji.
Prvorazredno iskustvo, bar za mene, čemu je doprinela i izvanredna komunikacija unutar ekipe: Dragutin Jovinsin Gliša preuzeo je od Zorana Jankovića ulogu Prijatelja i pokazao se, glumom, svirkom, entuzijazmom i fotogeničnošću, kao najbolje od svih mogućih rešenja, Voja Radosavljević i Siniša Dugonjić briljantno su osvetlili salu, od pronađenih predmeta iz prošlog vremena napravili smo scenografiju, glavna glumica Vanja Kovač za trenutak je prestala da kuka o zimi i teskobi, izvukla kese sa odelom, našminkala nas i obukla u kostime koje smo posudili od Sanje Aćimović, pretvorivši nas u sumanuti novotalasni bend, pravo iz osamdesetih, a došli su da nam pripomognu i ljudi iz vladimiračke rokenrol ekipe – Mladen Breković Rakijski, reper iz benda sickSoul i Komandosi, njegov brat Džoni, mladi glumac sa bjeljinske akademije, bubnjar u pank sastavu Gremlini, Uroš Siksoul Drakulić, frontmen Komandosa i programer, Slavko Glišić, basista Velebita i takođe programer, Aleksandar Savić Ciki, iznenađenje večeri, jedan strašan tip iz Vladimiraca, u mladosti veliki talenat za fiziku i elektroteniku, panker koji je pohađao bogoslovsku školu, duhovit čovek koji je patentirao psovku "'bem ti trunje i grabovo kolje". Osim Cikija, još jedno prijatno iznenađenje na snimanju bio je i čika Mile Drakulić, Urošev otac, rokenrol legenda Vladimiraca, čovek sa najvećom kolekcijom ploča u kraju, koji je svratio da nam pruži podršku. Svi ovi ljudi za kratko vreme uneli su magiju u inače zaparloženu varoš, mesto gde su žene sedele po kućama i gledale televiziju, a napaćeni muškarci svoju potrebu za kulturom i zabavom zadovoljavali provodeći tužno i depresivno vreme ispred poker aparata, kladioničarskih prospekata i špila karata pored čašica sa vinjakom, u zgradi koja je danas postala kafana i kladionica, a nekad se tako ponosno zvala Dom kulture.
Posle Vladimiraca, snimali smo dva dana u Šapcu, najpre u klubu „Rupa“, gde su nam pomogli Ana Lazić iz Opštinske kancelarije za mlade, Steva Marinković Berlinac sa Radio-televizije Šabac, i mnogobrojni prijatelji koji su došli da statiraju. Kuman, najveća pankerska harizma u Srbiji, iako nezvanično proglašen za vođu statista, pojavio se na kratko, zakasnivši čitav sat.
Poslednji dan u Šapcu bio je rezervisan za Ivana Glišića. Snimali smo scene u šabačkoj bolnici, u koju nas je, nakon razgovora sa direktorom, doveo Branislav Vasić, medicinski tehničar na odeljenju za infektivne bolesti, u čijoj smo kući na kraju snimali i završne scene filma.
Glišić je bio dobro raspoložen, moja majka i Vanja skuvale su riblju čorbu dok smo mi snimali scenu vraćanja pojačala sa Glišom na pruzi, Bane je bio pravi domaćin i dobri duh filma, a pojavio se i u nekoliko snolikih trenutaka, i posle sat vremena dosnimavanja nekih kadrova u „Rupi“, vratili smo se u Beograd, herojski, autobusom, tegleći kameru i reflektore koje smo morali da razdužimo u Akademskom filmskom centru.
Vladimirci i Šabac
Najpre smo mislili da odustanemo: nismo imali automobil, Jelovcu se odužilo registrovanje starog renoa, Zoran Janković Pocerina, glavna sporedna uloga u filmu, bio je prikovan za krevet sezonskim gripom, osim toga, pao je sneg, počela je ljuta balkanska zima, vukla nas je želja da sedimo u kući, ložimo vatru i jedemo meso, obučeni u vunene prsluke, ali ipak smo presekli dilemu, odlučivši da svu opremu nosimo autobusom. Kada je čuo za tu besmislicu, moj otac se zamislio, pokušavao da nas odvrati, prodavao pesimizam i odustajanje, ali se na kraju smilovao i, posvetivši čitavu noć grejanju starog mercedesa, uspeo da ga upali i dođe po nas u petak ujutru.
 |
| Stari mercedes, omiljeni auto mog oca, dobrodržeći deda |
Tako smo iz Beograda u Lojanice stigli oko podne, ručali, zagrejali se rakijom, i krenuli na snimanje. Scenu koncerta snimali smo celo veče u bivšem, ruiniranom bioskopu zgrade „Doma palim borcima“ u Vladimircima, po strašnoj hladnoći: prljav, oštećen biser socijalističkog kulturnog elana, velika pozorišna i bioskopska sala čekala nas je u mraku, pretvorena u magacin koji radnici kafića i kockarnice iz susednih prostorija Doma kulture pune flašama i gajbicama od piva... Krajem osamdesetih tu sam gledao populističke pozorišne predstave, cirkus „Valentino“, hit-film „Hajde da se volimo“, inače moje prvo bioskopsko iskustvo, u krcatoj sali koja je skok Lepe Brene sa mostarskog mosta gledala bez daha... Danas, u neosvetljenoj i memljivoj prostoriji čame dotrajale crveno-crne stolice sa pocepanom čojom na sedištima, starinska pojačala i zvučnici, jedna drvena govornica u uglu, venci u čast oslobođenja varošice od fašizma, nekim čudom pretekli s kraja osamdesetih, kada su komunističke svečanosti poslednji put priređivane. Salom dominira ogromna mermerna spomen-ploča sa imenima poginulih partizana/komunista u Drugom svetskom ratu (među kojima je i jedan od mojih rođaka), sada već umrljana i prašnjava, iako grb Jugoslavije iznad nje i dalje čuva sećanje na stari sjaj. U toj sali proveo sam neke od najsrećnijih trenutaka detinjstva, gledajući svetlo u tami koje se na belom platnu pretvaralo u akcione filmove, u pravdu koju je borilačkim veštinama donosio Brus Li, a magnumom .44 Prljavi Hari. Vratio sam se u tu salu posle dvadeset godina i baš u njoj snimao film smešten u osamdesete: istovremeno, bilo je to i kratkotrajno oživljavanje mrtvog svetilišta, i posveta periodu kada se začela moja filmofilija, ponovni dolazak u sreću socijalizma, i trezveno sagledavanje propasti jednog sistema, racionalna i aktivna nostalgija, ako tako nešto uopšte postoji.
Prvorazredno iskustvo, bar za mene, čemu je doprinela i izvanredna komunikacija unutar ekipe: Dragutin Jovinsin Gliša preuzeo je od Zorana Jankovića ulogu Prijatelja i pokazao se, glumom, svirkom, entuzijazmom i fotogeničnošću, kao najbolje od svih mogućih rešenja, Voja Radosavljević i Siniša Dugonjić briljantno su osvetlili salu, od pronađenih predmeta iz prošlog vremena napravili smo scenografiju, glavna glumica Vanja Kovač za trenutak je prestala da kuka o zimi i teskobi, izvukla kese sa odelom, našminkala nas i obukla u kostime koje smo posudili od Sanje Aćimović, pretvorivši nas u sumanuti novotalasni bend, pravo iz osamdesetih, a došli su da nam pripomognu i ljudi iz vladimiračke rokenrol ekipe – Mladen Breković Rakijski, reper iz benda sickSoul i Komandosi, njegov brat Džoni, mladi glumac sa bjeljinske akademije, bubnjar u pank sastavu Gremlini, Uroš Siksoul Drakulić, frontmen Komandosa i programer, Slavko Glišić, basista Velebita i takođe programer, Aleksandar Savić Ciki, iznenađenje večeri, jedan strašan tip iz Vladimiraca, u mladosti veliki talenat za fiziku i elektroteniku, panker koji je pohađao bogoslovsku školu, duhovit čovek koji je patentirao psovku "'bem ti trunje i grabovo kolje". Osim Cikija, još jedno prijatno iznenađenje na snimanju bio je i čika Mile Drakulić, Urošev otac, rokenrol legenda Vladimiraca, čovek sa najvećom kolekcijom ploča u kraju, koji je svratio da nam pruži podršku. Svi ovi ljudi za kratko vreme uneli su magiju u inače zaparloženu varoš, mesto gde su žene sedele po kućama i gledale televiziju, a napaćeni muškarci svoju potrebu za kulturom i zabavom zadovoljavali provodeći tužno i depresivno vreme ispred poker aparata, kladioničarskih prospekata i špila karata pored čašica sa vinjakom, u zgradi koja je danas postala kafana i kladionica, a nekad se tako ponosno zvala Dom kulture.
 |
| Glavna glumica šminka glavnoga glumca. Sleva nadesno: Valentina Kovač, Ivan Velisavljević, Dragutin Glišić |
Posle Vladimiraca, snimali smo dva dana u Šapcu, najpre u klubu „Rupa“, gde su nam pomogli Ana Lazić iz Opštinske kancelarije za mlade, Steva Marinković Berlinac sa Radio-televizije Šabac, i mnogobrojni prijatelji koji su došli da statiraju. Kuman, najveća pankerska harizma u Srbiji, iako nezvanično proglašen za vođu statista, pojavio se na kratko, zakasnivši čitav sat.
 |
| Ekipa statista na snimanju u šabačkom klubu "Rupa" |
 |
| Bane Vasić, dobri duh filma |
Glišić je bio dobro raspoložen, moja majka i Vanja skuvale su riblju čorbu dok smo mi snimali scenu vraćanja pojačala sa Glišom na pruzi, Bane je bio pravi domaćin i dobri duh filma, a pojavio se i u nekoliko snolikih trenutaka, i posle sat vremena dosnimavanja nekih kadrova u „Rupi“, vratili smo se u Beograd, herojski, autobusom, tegleći kameru i reflektore koje smo morali da razdužimo u Akademskom filmskom centru.
 |
| Ivan Glišić uverljivo glumi smrt, morali smo ga proveravati s vremena na vreme |
No comments:
Post a Comment