Poduhvat hronološkog gledanja najvažnijih filmova iz opusa Kena Louča počeo sam od prvenca Poor Cow. Razlozi za pretresanje Loučove karijere nalaze se u poetici kino-kluba OUR Satibara, gde uglavnom igram ulogu scenariste i teoretičara: pošto smo već u kratkometražnom Teskoba ekspres snimili film u verističkom stilu, a unutar kolektiva postoji snažna potreba za društvenim angažmanom i realističkim pristupom filmu, u čemu prednjači Ivan Zlatić, inače vrlo aktivan u radničkoj borbi i zainteresovan naročito za mogućnosti radnika-akcionara u ovom periodu srpske tranzicije, činilo mi se da je upravo Louč ključni autor spram kog se možemo postaviti kada je reč o političkom značenju filmova koje želimo da snimamo.
Poor Cow prati devojku Džoj, njene propale veze s muškarcima koji završavaju u zatvoru zbog lopovluka, i razne loše poslove koje prihvata da bi prehranila sina Džonija. Ničeg posebnog nema u samoj priči, ali ima u rediteljskom postupku kojim je ispričana. Danas sve te strategije prepoznajemo kao tipične odlike brehtovskog nasleđa, odnosno levičarskog uverenja da odmak od likova i zapleta, kao i rušenje pripovedačke iluzije natpisima i glumom koja ometa identifikaciju gledaoca s likovima, grade dijalektički odnos publike prema materijalu koji gleda, to jest sugerišu publici da film nije u sebe zatvorena konstrukcija koja predstavlja nepromenljivu realnost, već suprotno: da se negativni aspekti te realnosti mogu promeniti. U tom smislu, osim dokumentarnog izgleda fotografije, sa ispranim bojama i kadriranjem životnog prostora radničke klase (ogoljenih i oskudno opremljenih soba, bednih dvorišta i industrijskog pejzaža), verističke glume, kadrova koji nisu iz vremensko-prostornog kontinuiteta scene, uz dosta nevažnih replika koje su tu zbog „efekta realnog“ (ne služe zapletu ni karakterizaciji likova, već grade utisak da je ono što se dešava stvarno, spontano, a ne smišljeno), najzanimljivija je upotreba natpisa. Oni se sastoje uglavnom od misli koje bi Džoj mogla napisati u dnevniku i pismima, ili izgovoriti u vois-overu. Vrlo često natpisi komentarišu radnju, ili je najavljuju, ili predstavljaju emocije koje kod Džoj izazivaju događaji u kojima učestvuje, tako da funkcionišu i kao ironični kontrapunkt scenama. Donovanova muzika i tekstovi pesama potrctavaju tu emotivnost i ironiju, i takođe učestvuju u efektu otuđenja, tj. odmaku od likova i radnje.
Pravo pitanje u vezi s ovim filmom jeste čemu taj odmak služi, kako doprinosi političkim poentama. U Poor Cow opisani stil tera nas da pre svega razmišljamo ima li Džoj izbora, i kakvog. Čini se da je ona, kao žena iz radničke klase, osuđena da je muškarci maltretiraju i iskorišćavaju, i da za njih može raditi samo najgore poslove, uključujući i prostituciju. Muškarci se, s druge strane, bave kriminalom, tako da izgleda kako se ovi pripadnici radničke klase u Londonu nalaze u bezizlaznom krugu sastavljenom od loših poslova, kriminala, prostitucije, seksizma, nedostatka klasne svesti... Iako ne uživam u filmovima koji rade za unapred definisanu poetnu, moram primetiti da me Poor Cow naterao da taj stav preispitam: kada rade za poentu, Loučove strategije funkcionišu, a kada odlutaju u karakterizaciju ili kada nemaju jasan smisao – usporavaju film i nepotrebno ga razvlače.
Bilo kako bilo, Poor Cow predstavlja Loučovo testiranje brehtovsko-godarovskog nasleđa čije je tehnike kasnije razvijao i prilagođavao sebi. Kao film koji je zasnovan na strategijama filmskog jezika koje su korišćene i u našim filmovima, svakako je značajan za kino-klub, pre svega kao dobar pokazatelj kada/pod kojim uslovima te strategije uspevaju.
No comments:
Post a Comment