Правда за Сатибару!

Jučer je u dnevnim novinama Pravda objavljen kratak tekst o našem filmu "Pojačalo i gitara":

http://www.pravda.rs/2012/01/31/film-po-tisminoj-prici/

SLOBODAN TIŠMA, NIN-OVA NAGRADA I SATIBARA FILM

Danas, tačno u podne, objavljeno je ime dobitnika Nine Inch Nails-ove nagrade za najbolji roman 2011. godine: reč je Slobodanu Tišmi i "Bernardijevoj sobi".

Milan Lukić Jekabas, Ivan Velisavljević Živan, Siniša Jelovac Simpe i Slobodan Tišma Nin u srdačnom razgovoru

Članovi Satibara filma obradovali su se ovoj vesti kao mala deca, iako njome nisu bili iznenađeni, jer su u visoke kvalitete Zlobe Tihog verovali od svojih tinejdžerskih, a njegovih odraslih dana, sigurni da će u jugoslovenskoj književnosti biti dva jaka pisca sa istim prezimenom, i da će obojica biti iz Novog Sada.

Deda Tila žigaju i leđa

Sada bi red bio da na ovom važnom događaju dodele nagrde profitiramo i mi koji smo verovali kao mali revolucionari u pobjedu Komunizma. I da neskromno podsjetimo na našu malu kaplju koja je doprinela okeanu punom reči, punom mačeva.

Ovde je pisana "Bernardijeva soba"

Najbolje bi vam bilo da pogledate naš film snimljen po pripoveci Bobana Pište, iz zbirke "Ujvidek", a pod nazivom "Pojačalo i gitara":


An amp and an electric guitar from sinisa dugonjic on Vimeo.

Najgore bi vam bilo da pre toga pročitate i Velisavljevićev tekst o Tišminoj zbirci priča "Đurvidek" u izdanju Narodne brige, objavljen u Književnom listopadu pre tu i tamo šest godina, možda i sedam, kad je Velis bio mladalački zelen, pa je takav i tekst, loš, bolje nemamo, a ko zna da l' će ih i biti. Sad ispade da su kritičarska pera s kraja ovog teksta ipak Tišmu uvela u kanton, što je svakako razlog da zakantamo u ime tog doživljaja.

Slobodan Tišma, Urvidek

(Narodna knjiga, 2005)

Nema sumnje da svakom kritičarskom peru koje iole drži do sebe rukopis zadrhti čim pomisli da bi njegovo prosuđivačko-vrednujuće pisanije moglo ukazati, kako se to kaže, čitalačkoj i stručnoj javnosti, na kakvu novu, a izuzetnu spisateljsku pojavu. Time bi kritičarsko pero, polažući vekovima utvrđeno pravo na uvođenje u kanon, moglo svečano i samozadovoljno objaviti da će taj i taj, dotad malo poznati pisac, najzad reći zbogom književnoj margini. Iz pomenutog očinskog prava na arbitražu valjda proizilaze i sve davno prošle polemike književnih poslenika, pa i ove skorašnje, koje su se ticale, slučajno ili ne, Vladimira Tasića, još jednog pisca čiji je fikcionalni milje prožet Ujvidekom/Novim Sadom.

Nažalost, kada je reč o Slobodanu Tišmi, a u vezi sa nekakvim uvođenjem u kanon, za kritičarska pera glavne struje mastilo se skorelo, a kapa je mrka. Slobodan Tišma sa niskobužetnom prozom, kako je svoje pisanje sam okarakterisao (veoma promišljeno i lucidno), nema nikakav kompleks inferiornosti, niti želju za dokazivanjem i inicijacijom u muški svet bardova srpske prozne reči. A nema ih jer se u Tišminoj novoj knjizi (posle tri zbirke pesama – „Marinizmi“, „Vrt kao to“ i „Blues Diary“ – kojima je Tišma postao jedan od najuticajnijih, mada tihih glasova u srpskoj poeziji), zbirci priča pod naslovom-kalamburom „Urvidek“, tematsko jezgro nalazi upravo u opiranju patrijarhatskom uvođenju u svet odraslih muškaraca. 

Svaka od jedanaest priča „Urvideka“ govori, najpre, o delez-gatarijevskom slabom subjektu, da bi zbirka u celini, preko takvog književnog junaka, došla do teme istorije (i odmora od istorije), bivajući istovremeno protkana pasusima metaprozne samosvesti (čitaj: ironije).

Slab subjekt Tišmine proze nije sposoban za inicijaciju u muški svet, ili takvo iniciranje i ne želi, a unutar „Urvideka“ se pomenuti otpor patrijarhalnom modelu edipovske identifikacije sa ocem prikazuje na malom porodičnom trouglu otac-majka-sin, u kom je sin uglavnom više naklonjen majci, tj. Ženskom pricipu. Već od prve priče, „Limanski antibuzzdle“, koja počinje samoparodijom (Tišma evocira način građenja pesama iz svoje zbirke „Marinizmi“), iz fragmentarne kompozicije pomalja se porodični portret koji sin tek nazire, da bi ga, u narednim pričama, pokušao opisati/objasniti. Već je jasno da, gledano iz ugla sina, bez inicijacije nema ni dominantne Muškosti, te je, kad se tako postave stvari, sasvim logičan Tišmin izbor ironije kao vodećeg tropa u „Urvideku“. Podelivši, na jednom mestu, „vaskoliku književnu bratiju“ na „pisce patetičare“ i „pisce ironičare“, Tišmin narator leluja između te dve bratije, upropašćujući lirskim pasažima i eksperimentisanjem sa fragmentarnošću same rečenice svaki pokušaj da jednom zasvagda utvrdi svoje mesto na strani patetičara ili ironičara. Praveći kalambure prilikom navođenja imena poznatih ličnosti, i pogreške u navođenju datuma (recimo, u priči „Tito in Jazz“, koja se već pojavila u odličnom zborniku „Moj privatni Tito“ (Novi Sad, 2004.), pravi se, očigledno namerna, pogreška u navođenju jednog opštepoznatog datuma: saopštava nam se da je Tito umro 4. juna 1982. godine), narator ne uspeva da pogodi tačan broj svojih godina u određenim prelomnim istorijskim trenucima. Sve to jer želi da, uz pomoć Ženskog principa, napravi svoj odmor od istorije, tražeći pribežište u kakvom god „alternativnom“ pogledu na svet - najpre u umetnosti (vidi pod: rokenrol), a potom i u životu na ulicama Grada (vidi ponovo pod: rokenrol).

Pomenuto odmaranje nametnulo je još neke narativne strategije: najpre se može uočiti beketovska retorika skepticizma (vidi pogovor Milojka Kneževića za Beketov roman „Nemušto“), gde se pojedini iskazi konfrontiraju i u sukobu često poništavaju jedni druge, što, uzev u celini, stvara utisak pripovedačkog nepoverenja u Priču, u mogućnost izlaganja jednog uzročno-posledičnog niza događaja prikazanog iz ugla (i sa autoritetom) pouzdanog pripovedača. A kako je takav niz događaja upravo neka vrsta (pripovedne) istorije, ovo se pripovedanje opiranja nastavlja u, kako ga Tišma naziva, „pisanje pisanja“, odnosno, u ono što Cvetan Todorov naziva „prospekcijom“ (izlaganjem događaja koji će se dogoditi, ili se mogu dogoditi). Međutim, ovi potencijalni događaji se, uprkos naratoru koji ih uporno najavljuje, nikada zaista ne dogode u prikazanoj predmetnosti fikcionalnog sveta, već ostaju samo u jeziku, u govoru najave. Ovakav postupak je karakterističan za Kafku, te ne čudi što Tišma za parafrazu bira upravo Kafkinu „Presudu“ – priča „Pojačalo i gitara“ očigledno se, u fabuli i likovima, naslanja na Kafkinu pripovetku, a preuzima i ceo tematski problem „Presude“, naravno, sa nešto drugačijim razrešenjem. Slobodan Tišma primenjuje i razmatra sve apostrofirane narativne modele i probleme u, možemo slobodno reći, antologijskoj priči „Nikita“, duž koje pratimo muke tročlane porodice (otac-majka-ćerka) za vreme „NATO vazdušne kampanje“, ili, tačnije, očeve muke, a preko opisa grotesknog odrastanja ćerke Nikite. 

Sofisticirano i pedantno izgradivši kompleksnu strukturu zbirke „Urvidek“, Slobodan Tišma je uspeo da ispriča jasne i ubedljive kratke priče, nenametljivim, jednostavnim i nepretencioznim tonom, priče podatne za dublju analizu, a dovoljno pitke i zanimljive, da se, ma koliko to bilo neumesno, kritičarska pera s početka našeg teksta valjda neće libiti prilikom proglašavanja značajnog imena na srpskoj književnoj sceni.

Ivan Velisavljević

(kad je bio mlad, a to je sad neki drugi)

MODERNA DEVOJKA (2011)

Moderna devojka je kratki film o dosadi, praznini, besmislu, nihilizmu. Glavna junakinja, mlada devojka, nije zainteresovana ni za šta. Kada u biblioteci pronađe knjigu Filozofija dosade postane svesna svog životnog problema i uzroka svakodnevne mizerije - DOSADE, neizlečive bolesti modernog doba.

Da li je dijagnoza problema korak prema izlečenju?

Rediteljka Marina Radmilac, glumica Ksenija Kostić, direktorka fotografije Bojana Andrić
Photo: http://bojanaandric.com/

***

Modern girl is a short movie about boredom, emptiness, nonsense, nihilism. Its main caracter, a young girl, has no interest in anything. She finds the book Philosophy of Boredom in a library and becomes aware of her main life problem and the cause of everyday misery - BOREDOM, incurable disease of the modern age.

Is the diagnosis of the problem one step closer to curing?

***
Written and directed by Marina Radmilac
Director of photography: Bojana Andrić
Editing: Ana Toader
Music: Lidija Radmilac
Set design and art direction: Jovana Stanković
Cast: Ksenija Kostić, Dragan Simeunović, Milan Lepović Bajka
Produced by: Satibara Film and Kinematografska kuća
2010.


Modern Girl from sinisa dugonjic on Vimeo.

SATIBARA FILM U INĐIJI

U organizaciji Kulturnog centra Inđija i Zavičajnog društva "Đorđe Vojnović", u petak 25 novembra održana je promocija knjige "Nije u metežu Gospod", kojoj je prethodila Inđijska premijera istoimenog filma.

(Doduše, filmski naziv se izgovara dva puta).

Film Satibara filma prikazan je pred oko tridesetak ljubitelja kulture, i mladih i starih, a nakon projekcije, većina prisutnih sa kojima sam razgovarao izrekla je samo reči hvale. U tome je prednjačila recenzent knjige Ana Vukajlović, koja me je zamolila da nastavim sa radom na filmu uopšte, jer je ovo eksperimentalno delo izuzetno. Dakle, ljubitelji Satibara Filma mogu biti spokojni, jer je ova organizacija za svoj filmski rad u projektu "Nije u metežu Gospod" dobila veoma pozitivne kritike.

Nakon projekcije filma, domaćin Mita Čortan, recenzent Ana Vukajlović i moja autorska malenkost, govorili su o knjizi i malo čitali stihove. U jednom delu stihove je čitala i moja sestra. Pročitao sam samo jednu pesmu, primetivši pre čitanja da je film svojom zvučnošću i muzikom, pesmama koje se u njemu nalaze dao iste, tako da sam pročitao samo jednu, simulirajući, ali neuspešno, veliki glas Ivana Velisavljevića. "Gospode, ako me zaboravi svetlost"... ali izgleda nije bilo toliko loše, jer se ljudima dopalo.

Tokom razgovora biloje i emotivnih naboja, jer sam se setio detinjstva i prašnjavog igrališta pored zgrade muzeja u kojem se promocija održala. Setio sam se tog vremena, koje je samo vreme, detalj iz prošlosti, neuhvatljiv. Možda sam ga se prisetio tako snažno i ispravno kao Branislav Jemč detalja sa slike Van Ajka, svejedno. Suze sam zaustavio.

Organizatori su kupili nekoliko boca sokova i flašu od pola litra vinjaka, što se danas ne može često videti (svuda su boce od litar). Potpisivao sam knjige, sve je bilo brzo, ali i lepo. Hladno inđijsko veče, uz malo poezije i filma, na kraju radne nedelje.

Potpisivao, čitao, platio vinjak i jedva zadržao suze:
Siniša Jelovac

Kako smo snimali, s oproštenjem, Malo veći (Opservacija eksplikacije)

Naslov ove pesme „mladog“ domaćeg benda Stuttgart Online za koj nikad ne znam de mu ide dva t, mogo bi da glasi i „Malo veća ambicija“ da bi se objasnilo kako smo mi osmislili snimanje spota i zamisli članova benda koj su ok momci. Dakle, oni su napravili tu pesmu „Malo veći“ koja govori o izneveravanju samog sebe, svojih ideala i autentične ličnosti. Na šta smo se mi primili.

Ideja o spotu je došla kroz niz međusobnih susreta (drugačijih nema), gde smo u međuvremenu hteli da sve snimimo u jednom od sela koje imamo, na nekom vašaru, pa smo, suzbijeni produkcijom, hteli da snimamo u nekom od gradskih luna parkova, pa je i to otpalo. U svakom slučaju, dogovorili smo se da snimimo jeftino i jasno, što, s obzirom da je svako od nas hteo da se izrazi možda i nije ispalo skroz jednostavno.

Ovako je bilo: moj (tadašnji) stan nije odgovarao reditelju Siniši Dugonjiću, koji je, pri obilasku lokacije, odbio da sedi na stolici i sedeo na podu (u to vreme smo imali mrave koji su ga fascinirali). Uglavnom on reče da je sve u stanu sterilno, da glavni junak spota mora biti u nekoj kuhinji s više detalja, raspada i slično. To smo odbacili i kocka je pala na stan tog istog Dugonjića, inače dobrog domaćina. U međuvremenu, na celu stvar smo navukli Đorđa Bajića, inače pisca, recenzenta, da on nacrta tog Malog Većeg Čoveka, nekog poput Čiča Gliše koji će biti lajtmotiv spota. Na meni je bilo da spremim kiflice, tj. testo za njih, kojim ćemo manipulisati u spotu.

Suština je bila: neki odrasli lik (kog igra Slačala iz benda) pokušava da spremi kiflice, a u kuvanju ga ometa Čiča Gliša kog je nacrtao Bajić. Više od Čiča Gliše nas je ometo skupoceni Slačalin sat koji nije smeo da se uprlja testom, zatim mašina za pranje veša koju smo, protivno njenoj prirodi, jedva ispomerali da u spotu oponaša životnu centrifugu koja melje tog lika glavnog i ometa ga na putu ka sreći. Među zanimljiva rešenja, ako izuzmemo Bajićevu odluku da se mudro skloni iz vihora inspiracije i profesionalno nam da do znanja da ga zovemo kad se smislimo, spada odlična Dugonjićeva animacija Bajićevog crteža na flaši švepsa (tako da ispada da mali pije šveps na cevčicu), kao i ona gde Malog Veći Čoveka obara tegle sa začinima. U tom smislu, posebno je dobra bila Dugonjićeva kuhinja zbog raznovrsnog zrnevlja, tegli i generalno gore pominjane domaćinske atmosfere.

Pošto članovi benda nisu bili zadovoljni izgledom spota, što je meni bilo sranje, jer smatram da je spot napravljen baš po ideji spota – tzv. low fi spot koji oponaša iskrenost u težnji da se odraste po svojoj volji, a ne pod prisilom tuđih uzusa u koje spada i ideja o skupocenom spotu koji oponaša jeftini, tzv. low fi spot – spot smo kasnije preradili u nekakav kratki film za koji je Ivan Velisavljević, inače od starta prisutan u svemu ovome gore rečenom, napiso i odsvirao, a mislim i otpevao istu tu pesmu. Samo malo veću. I tako, malo po malo, završila se i ta naša epizoda. Svi smo srećni i i dalje se javljamo jedni drugima.

Da ne bude nekog sranja, o svim učesnicima u ovom radu i dalje mislim da su dobri i lepi ljudi, a o pesmi mislim da je veliki hit i preporučujem je za slušanje bez spota ili s njim.

Napomena: Tokom snimanja spota niko se s nikim i niko ni s kim nije jebo i niko nikog nije ubio. Ostatak smo pojeli.

Prisetila se kako je sve bilo:

Kristina Đuković