SATIBARA FILM U INĐIJI

U organizaciji Kulturnog centra Inđija i Zavičajnog društva "Đorđe Vojnović", u petak 25 novembra održana je promocija knjige "Nije u metežu Gospod", kojoj je prethodila Inđijska premijera istoimenog filma.

(Doduše, filmski naziv se izgovara dva puta).

Film Satibara filma prikazan je pred oko tridesetak ljubitelja kulture, i mladih i starih, a nakon projekcije, većina prisutnih sa kojima sam razgovarao izrekla je samo reči hvale. U tome je prednjačila recenzent knjige Ana Vukajlović, koja me je zamolila da nastavim sa radom na filmu uopšte, jer je ovo eksperimentalno delo izuzetno. Dakle, ljubitelji Satibara Filma mogu biti spokojni, jer je ova organizacija za svoj filmski rad u projektu "Nije u metežu Gospod" dobila veoma pozitivne kritike.

Nakon projekcije filma, domaćin Mita Čortan, recenzent Ana Vukajlović i moja autorska malenkost, govorili su o knjizi i malo čitali stihove. U jednom delu stihove je čitala i moja sestra. Pročitao sam samo jednu pesmu, primetivši pre čitanja da je film svojom zvučnošću i muzikom, pesmama koje se u njemu nalaze dao iste, tako da sam pročitao samo jednu, simulirajući, ali neuspešno, veliki glas Ivana Velisavljevića. "Gospode, ako me zaboravi svetlost"... ali izgleda nije bilo toliko loše, jer se ljudima dopalo.

Tokom razgovora biloje i emotivnih naboja, jer sam se setio detinjstva i prašnjavog igrališta pored zgrade muzeja u kojem se promocija održala. Setio sam se tog vremena, koje je samo vreme, detalj iz prošlosti, neuhvatljiv. Možda sam ga se prisetio tako snažno i ispravno kao Branislav Jemč detalja sa slike Van Ajka, svejedno. Suze sam zaustavio.

Organizatori su kupili nekoliko boca sokova i flašu od pola litra vinjaka, što se danas ne može često videti (svuda su boce od litar). Potpisivao sam knjige, sve je bilo brzo, ali i lepo. Hladno inđijsko veče, uz malo poezije i filma, na kraju radne nedelje.

Potpisivao, čitao, platio vinjak i jedva zadržao suze:
Siniša Jelovac

Kako smo snimali, s oproštenjem, Malo veći (Opservacija eksplikacije)

Naslov ove pesme „mladog“ domaćeg benda Stuttgart Online za koj nikad ne znam de mu ide dva t, mogo bi da glasi i „Malo veća ambicija“ da bi se objasnilo kako smo mi osmislili snimanje spota i zamisli članova benda koj su ok momci. Dakle, oni su napravili tu pesmu „Malo veći“ koja govori o izneveravanju samog sebe, svojih ideala i autentične ličnosti. Na šta smo se mi primili.

Ideja o spotu je došla kroz niz međusobnih susreta (drugačijih nema), gde smo u međuvremenu hteli da sve snimimo u jednom od sela koje imamo, na nekom vašaru, pa smo, suzbijeni produkcijom, hteli da snimamo u nekom od gradskih luna parkova, pa je i to otpalo. U svakom slučaju, dogovorili smo se da snimimo jeftino i jasno, što, s obzirom da je svako od nas hteo da se izrazi možda i nije ispalo skroz jednostavno.

Ovako je bilo: moj (tadašnji) stan nije odgovarao reditelju Siniši Dugonjiću, koji je, pri obilasku lokacije, odbio da sedi na stolici i sedeo na podu (u to vreme smo imali mrave koji su ga fascinirali). Uglavnom on reče da je sve u stanu sterilno, da glavni junak spota mora biti u nekoj kuhinji s više detalja, raspada i slično. To smo odbacili i kocka je pala na stan tog istog Dugonjića, inače dobrog domaćina. U međuvremenu, na celu stvar smo navukli Đorđa Bajića, inače pisca, recenzenta, da on nacrta tog Malog Većeg Čoveka, nekog poput Čiča Gliše koji će biti lajtmotiv spota. Na meni je bilo da spremim kiflice, tj. testo za njih, kojim ćemo manipulisati u spotu.

Suština je bila: neki odrasli lik (kog igra Slačala iz benda) pokušava da spremi kiflice, a u kuvanju ga ometa Čiča Gliša kog je nacrtao Bajić. Više od Čiča Gliše nas je ometo skupoceni Slačalin sat koji nije smeo da se uprlja testom, zatim mašina za pranje veša koju smo, protivno njenoj prirodi, jedva ispomerali da u spotu oponaša životnu centrifugu koja melje tog lika glavnog i ometa ga na putu ka sreći. Među zanimljiva rešenja, ako izuzmemo Bajićevu odluku da se mudro skloni iz vihora inspiracije i profesionalno nam da do znanja da ga zovemo kad se smislimo, spada odlična Dugonjićeva animacija Bajićevog crteža na flaši švepsa (tako da ispada da mali pije šveps na cevčicu), kao i ona gde Malog Veći Čoveka obara tegle sa začinima. U tom smislu, posebno je dobra bila Dugonjićeva kuhinja zbog raznovrsnog zrnevlja, tegli i generalno gore pominjane domaćinske atmosfere.

Pošto članovi benda nisu bili zadovoljni izgledom spota, što je meni bilo sranje, jer smatram da je spot napravljen baš po ideji spota – tzv. low fi spot koji oponaša iskrenost u težnji da se odraste po svojoj volji, a ne pod prisilom tuđih uzusa u koje spada i ideja o skupocenom spotu koji oponaša jeftini, tzv. low fi spot – spot smo kasnije preradili u nekakav kratki film za koji je Ivan Velisavljević, inače od starta prisutan u svemu ovome gore rečenom, napiso i odsvirao, a mislim i otpevao istu tu pesmu. Samo malo veću. I tako, malo po malo, završila se i ta naša epizoda. Svi smo srećni i i dalje se javljamo jedni drugima.

Da ne bude nekog sranja, o svim učesnicima u ovom radu i dalje mislim da su dobri i lepi ljudi, a o pesmi mislim da je veliki hit i preporučujem je za slušanje bez spota ili s njim.

Napomena: Tokom snimanja spota niko se s nikim i niko ni s kim nije jebo i niko nikog nije ubio. Ostatak smo pojeli.

Prisetila se kako je sve bilo:

Kristina Đuković