Adele Exarchopoulos, zvezda proslavljenog PLAVO JE NAJTOPLIJA BOJA (BLUE IS THE WARMEST COLOR), i milje francuskih anarhista s kraja XIX veka, očito su bili dovoljni da kostimiranoj političkoj melodrami Eliea Wajemana omoguće prikazivanje u Kanu, i punu salu Doma omladine u večeri beogradskog FEST-a 1. marta, iako je reč o mlakom i nedorečenom filmu, koji bi u formi TV-serije možda povezao sve labave niti i realizovao svoje ambiciozne namere, što, nažalost, ne uspeva u 100 minuta ravnog ritma, sa retkim akcentovanim scenama i fabularnim punktovima.
Iako je najviše zamerki upućeno na odnos Žana Albertinija, policijskog doušnika koji se ubacuje u grupu pariskih anarhista, u septembru 1899. godine, i Židit, mlade, lepe anarhistkinje zaljubljive prirode i slobodnih manira, u koju se Žan zaljubi, i koju potom pokušava da sačuva u izveštajima policiji, glavni problem nije u dramaturškoj obradi tog odnosa, niti u "hemiji" između glumaca - iako jeste i u tome. Problem, naime, leži upravo u rediteljskoj koncepciji - naglašeno plav kolorit, koji je trebalo da Pariz učini mračnim, u stvari guši figure i mizanscen, na momente se akcija i reakcije glumaca jedva i vide, a dominacija krupnih planova u pretežno govornim scenama, kojima film obiluje, umanjuje glavnu tenziju u zapletu, i utiče na lošu preglednost priče. Ključna scena seksa Žana i Židit rešena je u ekstremno krupnim planovima lica, gde ne vidimo ni s od strasti, i ni m od moralne dileme Žana koji mora da laže Židit, iako bi te dve stvari naprosto morale biti u sceni. Nejasnu funkciju imaju i anahronizmi u muzici, tj. da se originalna gudačka tema, koja je ilustrativna i retko doprinosi odnosima ili atmosferi, kombinuje sa savremenim muzičkim numerama, poput "I Go to Sleep" od The Kinks.
Iako je politička radikalnost anarhista mogla biti iskorišćena da film dobije na intenzitetu i da se podignu dramski ulozi, ona se javlja samo na početku filma, da bi se kasnije gotovo potpuno izgubila - anarhisti su svedeni na kradljivce escajga i nakita po grobljima, puno sastanče i malo toga rade, pa od neke ozbiljne dramatičnosti revolucionarnog rada - opasnosti od policije, progona, skrivanja, atentata, pobune radnika ili slobodnog života u komuni - nema ni govora.
Likovi u grupi koju pratimo prikazani su kao sanjari i zanesenjaci, skupina sastavljena od komunarske dece, razočaranih buržuja, preprodavaca i blentonja, i njihove političke ideje, svedene na floskule i parole, u takvom kontekstu ne zvuče relevantno. Žan je, dakako, u centru drame, pošto je u poziciji policijskog doušnika koji pokušava da spase ženu u koju je zaljubljen, u trenutku kada otkriva da mu je pokojni otac takođe bio anarhista, i postaje sve bliži anarhističkim idejama. Publika bi se lako vezala za tu prepoznatljivu poziciju iz melodrama i trilera - junak koji se lažno predstavlja ulazi u odnos s nekim da bi nešto izvukao, a onda postaje istinski blizak s tom osobom, pokušavajući da odloži trenutak istine - da je takva Žanova pozicija zaista bila glavni rediteljev fokus. No, budući da se ta pozicija ne postavlja efikasno, njeno razrešenje na kraju, kada Židit shvata ko je bio Žan, i beži u Ameriku, deluje emotivno neubedljivo.
U odnosu na vinterbergovu KOMUNU, takođe u programu FEST-a, ili JAHAČ PO IMENU SMRT Šahnazarova, recentniji primer slične priče, ANARHISTI su slab film kog glavni aduti pomenuti na početku teksta teško da mogu ostaviti u sećanju gledalaca. Samim tim, bio bih iznenađen da dobije nagradu na FEST-u, u glavnoj takmičarskoj selekciji.
Iako je najviše zamerki upućeno na odnos Žana Albertinija, policijskog doušnika koji se ubacuje u grupu pariskih anarhista, u septembru 1899. godine, i Židit, mlade, lepe anarhistkinje zaljubljive prirode i slobodnih manira, u koju se Žan zaljubi, i koju potom pokušava da sačuva u izveštajima policiji, glavni problem nije u dramaturškoj obradi tog odnosa, niti u "hemiji" između glumaca - iako jeste i u tome. Problem, naime, leži upravo u rediteljskoj koncepciji - naglašeno plav kolorit, koji je trebalo da Pariz učini mračnim, u stvari guši figure i mizanscen, na momente se akcija i reakcije glumaca jedva i vide, a dominacija krupnih planova u pretežno govornim scenama, kojima film obiluje, umanjuje glavnu tenziju u zapletu, i utiče na lošu preglednost priče. Ključna scena seksa Žana i Židit rešena je u ekstremno krupnim planovima lica, gde ne vidimo ni s od strasti, i ni m od moralne dileme Žana koji mora da laže Židit, iako bi te dve stvari naprosto morale biti u sceni. Nejasnu funkciju imaju i anahronizmi u muzici, tj. da se originalna gudačka tema, koja je ilustrativna i retko doprinosi odnosima ili atmosferi, kombinuje sa savremenim muzičkim numerama, poput "I Go to Sleep" od The Kinks.
Likovi u grupi koju pratimo prikazani su kao sanjari i zanesenjaci, skupina sastavljena od komunarske dece, razočaranih buržuja, preprodavaca i blentonja, i njihove političke ideje, svedene na floskule i parole, u takvom kontekstu ne zvuče relevantno. Žan je, dakako, u centru drame, pošto je u poziciji policijskog doušnika koji pokušava da spase ženu u koju je zaljubljen, u trenutku kada otkriva da mu je pokojni otac takođe bio anarhista, i postaje sve bliži anarhističkim idejama. Publika bi se lako vezala za tu prepoznatljivu poziciju iz melodrama i trilera - junak koji se lažno predstavlja ulazi u odnos s nekim da bi nešto izvukao, a onda postaje istinski blizak s tom osobom, pokušavajući da odloži trenutak istine - da je takva Žanova pozicija zaista bila glavni rediteljev fokus. No, budući da se ta pozicija ne postavlja efikasno, njeno razrešenje na kraju, kada Židit shvata ko je bio Žan, i beži u Ameriku, deluje emotivno neubedljivo.
U odnosu na vinterbergovu KOMUNU, takođe u programu FEST-a, ili JAHAČ PO IMENU SMRT Šahnazarova, recentniji primer slične priče, ANARHISTI su slab film kog glavni aduti pomenuti na početku teksta teško da mogu ostaviti u sećanju gledalaca. Samim tim, bio bih iznenađen da dobije nagradu na FEST-u, u glavnoj takmičarskoj selekciji.
No comments:
Post a Comment