Inspirisani zagrebačkim One Take Filmom, festivalom filmova koji imaju samo jedan kadar, odlučili smo da, u raznim podelama uloga, snimimo jedno pet-šest igranih filmova iz jednog kadra. Šta je to za nas, mi smo iskusni filmaši, Fasbinder i Takaši Mike naši su idoli, osim što nas veoma nervira profesionalno prenemaganje oko snimanja filma - potroše tri godine i gomilu para i na kraju snime govno. Mi za sranja bolja od njihovih trošimo mnogo manje.
Uglavnom, na kraju smo snimili četiri filma, potpuno sigurni da ćemo u Zagreb ići svi, da će nas pozvati kao super zanimljivu nezavisnu produkciju koja je ispoštovala festival i poslala čak četiri izuzetna filma. Avaj, Zagrepčani su izdali punk i primili samo jedan film u zvaničnu selekciju.
Nisu shvatili upečatljivu atmosferu filma Marine Radmilac ONI TAKO MRTVI ŽIVE GODINAMA i njegovu egzistencijalističku ambivalentnost - ali je taj film bio dobar čuvenom Beli Taru, koji je Marinu, na osnovu tog filma, izabrao za predstavnika Satibare na prestižnim doktorskim studijama škole Film Factory u Sarajevu. Posle su nam rekli da taj film možda nema zadovoljavajuć kraj, ali kome treba kraj i takvo nekakvo formalističko zakeranje pored onakve atmosfere i stila kadriranja i mizanscena? Beli Taru sigurno ne.
Elem, nisu Zagrepčani vrhunskim ocenili ni fotografski kolorit jarkih boja i erotski naboj u NADAM SE DA ĆU OTIĆI NA VREME Radomirke Siljanoski, niti su si dali truda da prepoznaju fine mitološke, literarne i filmske asocijacije na temu Medeje u filmu MEDEJA. DORUČAK Ivana Velisavljevića, koji poznatom romanu Kriste Volf Medeja.Glasovi duguje koliko i Medeji Larsa fon Trira.
Sva sreća, u Zagreb je otišao FLERT Marije Rodić, zamalo ljubavna priča o vegetarijanskom flertovanju, koja se odigrava na pijaci (inače omiljenoj Satibarinoj lokaciji, na kojoj je sniman i prvi film naše produkcije LUTKE ZA DORUČAK). FLERT je odveo naše drugare iz produkcije MikroArt Mariju Rodić i Radomira Lazovića Miku, i Satibarinog alfu i omegu Sinišu Dugonjića, na pijančenje i zajebanciju u Zagreb, dok su ostali kratkih rukava ostali.
Tu nam je postalo jasno da na festivalu koji se bavi formom, koji zahteva jedan ekstremni napor snimanja svega u jednom kadru, selekcija ne voli stilske eksperimente i hermetizam nego hoće priču, ko i svaki pošten čovek od zadruge do udruge. A nama je priče malo preko glave.
E, sad kad smo iznapadali One Take Festival u Zagrebu što nije odvojio deo iz budžeta da odemo u omiljeni grad i tamo se sprdamo od Medike do Sirupa, okačićemo i sve ove naše filmove online da ih lepo mogu svi pogledati. Kultura ionako treba da bude besplatna a umetnici da rade za revoluciju i radničko-seljačku klasu, ne za basnoslovne honorare od poreza!
***
FLERT / FLIRTING
Glavne uloge: Dobrica Veselinović i Dragana Đukić
Režija / Directed by: Marija Rodić
Scenario / Screenplay by: Radomir Lazović, Marija Rodić
Kamera / Camera: Siniša Dugonjić
Trajanje: 10 minuta
Ova romantična drama priča je o dvoje mladih ljudi (Dobrica Veselinović i Dragana Đukić) koji, nakon slučajnog susreta na pijaci, započinju flert. U igri zavođenja oni gotovo sasvim zaboravljaju život i stvarnost koji ih okružuju i koriste priliku da se predstave jedno drugom u što boljem svetlu.
//
One shot film about two young people (Dobrica Veselinović and Dragana Đukić) who start flirting after an accidental encounter on a green market. In their game of seduction they completely forget about the life and reality that surround them and use the opportunity to present themselves in the best light possible.
In metropolis like Belgrade, people rarely meet, especially in the market. Also, lonely people feel the need to be someone else. Someone who everyone likes.
//
Marija Rodić je prošlogodišnja pobednica na Femix festu sa filmom „Skidanje“.
Završila je master studije Opšte književnosti i teorije književnosti u Beogradu, kao i trogodišnju psihoterapeutsku školu kliringa Dijada. Pohađala je školu filma Fokus i kurs filmske režije u Akademskom filmskom centru u Beogradu. Učestvovala je na radionicama stop trik animacije i pozorišta senki.
Nagrađena je za film „Zlatni delišes“ na Voyage Bleu festivalu 2010. Dobitnica je Posebne pohvale žirija na festivalu Filmski front za filmove „Govor“ i „Zlatni delišes“ 2011.
Produkcija Mikro Art i Satibara
Složili smo se. Ovaj film stvarno ima svoju volju.
Pobedio je sva naša naklapanja i predumišljaja.
Neko rece:
- Hajde da uradimo "one take" movie... i posaljemo na ga Zagrebački Festival!
Da pustimo neku traku!
I u jednom momentu, iz jedne fotografije, razvila se ideja.
Kao i u završnoj verziji, ona se sprema za izlazak u grad.
Na pocetku je vizuelno nagoveštena neuravnoteženost, koja ce se kroz konstrukciju i dekonstrukciju završiti u krajnjem samoponištavanju.
...u agoniji i patnji. (Nismo baš sigurni da li su ovde letnje žege i vrućinštine krive za to).
Trebalo je sačekati par dana da bi se oglasio treći glas nakon čega nas je prostrelila misao:
- Ne zelim da iko pomisli da je ona (junakinja) luda!
Zastali smo još jednom da ozbiljno razmotrimo i pojasnimo novonastale smerove i dešavanja,
i doneli zaključak da želimo samo jednu, sasvim uobičajenu priču, u kojoj se konflikti razvijaju... ili rešavaju.
Već tada nam je bilo sasvim jasno da nas je film vrbovao i uhvatio u svoju mrežu.
(Nedelju dana kasnije...) Dok sam neočešljana jurila ka autobuskoj stanici, setih se svoje čudne boljke - kašnjenja...
Retko kada bih primetila da kad neko kasni, neko mora i da ga čeka... i onda poceh da snevam, pa i buncam...
Čekanje? Vreme? Raskorak izmedju onih koji nas cekaju i onih kojima smo dozvolili da ih čekamo...
...vredi li...?Ostati u prošlosti suočeni sa zovom budućnosti...Kako prekoračiti emotivnoiscrpljujuću sadašnjost? Slučajni pozivi?Slucajnost kao takva? Sihronicitet...? Zasto je uopšte bitno otići na vreme? ...i sta sad...? Zaokružiti... Ne proširivati...
Otići sa osmehom i sigurnošću da smo uradili baš ono što treba. I prepoznati da nas cigle nisu zatrpale za vo vjek i vjekov!
Tako da nam je neimarstvo jos uvek u grudima i rukama!
Da možemo otpočeti zidanje jos lepše, zdravije zgrade, sa novom snagom!
Ah, ta divna teorija....Treba trenirati. Jednom cemo uspeti...
Sve ove dileme su postale stozer filma...Pored svega gore navedenog nastojali smo da u filmu nađemo mesta sledećim detaljima - merdevinama (koje u visine vode), šeširu (ispod koga se mnoge tajne kriju), majmuncetu (ko ga uoči dobija nagradu), crvenom pojasu (koji strast ne obuzdava), rukavicama, dalmatinac-prekrivacu, ogledalima, lepršavim zavesama, lavezu pasa, flaši i caši vina kao nužnom pratiocu nase poetike... ili patetike...
Mada, na kraju ipak nismo sigurni šta je starije - priča ili detalj...
...ton... kamera... klapa... ma gotovo je!
Terapeutsko dejstvo filma su primetili moji prijatelji- vise ne kasnim.
Animus i Anima
Nadam se da cu otići na vreme from
sinisa dugonjic on
Vimeo.
