Članovi Satibare ubačeni su svuda... Mnogi čitaoci našeg bloga nisu ni svesni da je trenutno najveći jugoslovenski glumac, Siniša Jelovac, takođe i zdravstveni radnik. Pošto je u izjavi za TV Pančevo davno naglasio kako Satibara nastavlja svetlu tradiciju partizanske borbe, tzv. NOB-a, poslao je kratak zapis o tome, sliku poetizovane stvarnosti kakva nam nedostaje. Evo tog pisma...
na balkonu doma zdravlja mnogi od nas provode polusatnu pauzu. i lekari i mi tehničari i sav živalj... otkad su počeli iznimno sunčani dani, sve su učestalije sedeljke gore, na terasi, na vrhu ove ustanove zdravstvene.
lekarke sede oko stola okružene suncem, ponekad sednem sa njima, a češće šetam ili pričam sa čistačicama ili, već, samo ubijam pauzu.
i tako bacih pogled ka ulici, prometnoj, gde gradska vreva svoj pos'o radi. jednom, dvaput pogledah, i već sam u dilemi. s druge strane ulice ima neki spomenik, nekako jako blizu vreve, aktuelnog sveta, a sa druge strane, odbačen, sakriven. ko bi to mogao biti? možda mihajlo pupin, znam da su lenjinov bulevar tako nazvali? hm, mora da je on, pomislih.
i prođe dan, dva, zaboravih, uvek pogrešnom stranom semafora krenem.
ali danas ne pogreših. uputih se. pređoh preko zelene trave i videh istinu.
istinu koju niko ne gleda. istinu koja postoji a ne vidi se. onu koja brižljivo i bojažljivo spava iznad svih snova ovdašnjih ljudi. njihovih organa i njihovih disajnih puteva koje u skladu sa hipotalamusom čine sistem. i sa još mnogim karikama čine postojanje. trajanje.
ali ne i večnost.
večnost je nedokučiva za trajanje.
mnoge su stvari tihe.
i reči su tihe.
dve reči:
marko orešković.
na balkonu doma zdravlja mnogi od nas provode polusatnu pauzu. i lekari i mi tehničari i sav živalj... otkad su počeli iznimno sunčani dani, sve su učestalije sedeljke gore, na terasi, na vrhu ove ustanove zdravstvene.
lekarke sede oko stola okružene suncem, ponekad sednem sa njima, a češće šetam ili pričam sa čistačicama ili, već, samo ubijam pauzu.
i tako bacih pogled ka ulici, prometnoj, gde gradska vreva svoj pos'o radi. jednom, dvaput pogledah, i već sam u dilemi. s druge strane ulice ima neki spomenik, nekako jako blizu vreve, aktuelnog sveta, a sa druge strane, odbačen, sakriven. ko bi to mogao biti? možda mihajlo pupin, znam da su lenjinov bulevar tako nazvali? hm, mora da je on, pomislih.
i prođe dan, dva, zaboravih, uvek pogrešnom stranom semafora krenem.
ali danas ne pogreših. uputih se. pređoh preko zelene trave i videh istinu.
istinu koju niko ne gleda. istinu koja postoji a ne vidi se. onu koja brižljivo i bojažljivo spava iznad svih snova ovdašnjih ljudi. njihovih organa i njihovih disajnih puteva koje u skladu sa hipotalamusom čine sistem. i sa još mnogim karikama čine postojanje. trajanje.
ali ne i večnost.
večnost je nedokučiva za trajanje.
mnoge su stvari tihe.
i reči su tihe.
dve reči:
marko orešković.
mmm
ReplyDelete