Danas, tačno u podne, objavljeno je ime dobitnika Nine Inch Nails-ove nagrade za najbolji roman 2011. godine: reč je Slobodanu Tišmi i "Bernardijevoj sobi".
Članovi Satibara filma obradovali su se ovoj vesti kao mala deca, iako njome nisu bili iznenađeni, jer su u visoke kvalitete Zlobe Tihog verovali od svojih tinejdžerskih, a njegovih odraslih dana, sigurni da će u jugoslovenskoj književnosti biti dva jaka pisca sa istim prezimenom, i da će obojica biti iz Novog Sada.
Sada bi red bio da na ovom važnom događaju dodele nagrde profitiramo i mi koji smo verovali kao mali revolucionari u pobjedu Komunizma. I da neskromno podsjetimo na našu malu kaplju koja je doprinela okeanu punom reči, punom mačeva.
Najbolje bi vam bilo da pogledate naš film snimljen po pripoveci Bobana Pište, iz zbirke "Ujvidek", a pod nazivom "Pojačalo i gitara":
An amp and an electric guitar from sinisa dugonjic on Vimeo.
 |
| Milan Lukić Jekabas, Ivan Velisavljević Živan, Siniša Jelovac Simpe i Slobodan Tišma Nin u srdačnom razgovoru |
 |
| Deda Tila žigaju i leđa |
Sada bi red bio da na ovom važnom događaju dodele nagrde profitiramo i mi koji smo verovali kao mali revolucionari u pobjedu Komunizma. I da neskromno podsjetimo na našu malu kaplju koja je doprinela okeanu punom reči, punom mačeva.
 |
| Ovde je pisana "Bernardijeva soba" |
An amp and an electric guitar from sinisa dugonjic on Vimeo.
Najgore bi vam bilo da pre toga pročitate i Velisavljevićev tekst o Tišminoj zbirci priča "Đurvidek" u izdanju Narodne brige, objavljen u Književnom listopadu pre tu i tamo šest godina, možda i sedam, kad je Velis bio mladalački zelen, pa je takav i tekst, loš, bolje nemamo, a ko zna da l' će ih i biti. Sad ispade da su kritičarska pera s kraja ovog teksta ipak Tišmu uvela u kanton, što je svakako razlog da zakantamo u ime tog doživljaja.
Slobodan
Tišma, Urvidek
(Narodna
knjiga, 2005)
Nema sumnje da svakom
kritičarskom peru koje iole drži do sebe rukopis zadrhti čim pomisli da bi
njegovo prosuđivačko-vrednujuće pisanije moglo ukazati, kako se to kaže,
čitalačkoj i stručnoj javnosti, na kakvu novu, a izuzetnu spisateljsku pojavu.
Time bi kritičarsko pero, polažući vekovima utvrđeno pravo na uvođenje u kanon,
moglo svečano i samozadovoljno objaviti da će taj i taj, dotad malo poznati
pisac, najzad reći zbogom književnoj margini. Iz pomenutog očinskog prava na
arbitražu valjda proizilaze i sve davno prošle polemike književnih poslenika,
pa i ove skorašnje, koje su se ticale, slučajno ili ne, Vladimira Tasića, još
jednog pisca čiji je fikcionalni milje prožet Ujvidekom/Novim Sadom.
Nažalost, kada je reč o Slobodanu
Tišmi, a u vezi sa nekakvim uvođenjem u kanon, za kritičarska pera glavne
struje mastilo se skorelo, a kapa je mrka. Slobodan Tišma sa niskobužetnom
prozom, kako je svoje pisanje sam okarakterisao (veoma promišljeno i
lucidno), nema nikakav kompleks inferiornosti, niti želju za dokazivanjem i
inicijacijom u muški svet bardova srpske prozne reči. A nema ih jer se u
Tišminoj novoj knjizi (posle tri zbirke pesama – „Marinizmi“, „Vrt kao to“ i
„Blues Diary“ – kojima je Tišma postao jedan od najuticajnijih, mada tihih
glasova u srpskoj poeziji), zbirci priča pod naslovom-kalamburom „Urvidek“,
tematsko jezgro nalazi upravo u opiranju patrijarhatskom uvođenju u svet
odraslih muškaraca.
Svaka od jedanaest priča
„Urvideka“ govori, najpre, o delez-gatarijevskom slabom subjektu, da bi zbirka
u celini, preko takvog književnog junaka, došla do teme istorije (i odmora od
istorije), bivajući istovremeno protkana pasusima metaprozne samosvesti (čitaj:
ironije).
Slab subjekt Tišmine proze nije
sposoban za inicijaciju u muški svet, ili takvo iniciranje i ne želi, a unutar
„Urvideka“ se pomenuti otpor patrijarhalnom modelu edipovske identifikacije sa
ocem prikazuje na malom porodičnom trouglu otac-majka-sin, u kom je sin
uglavnom više naklonjen majci, tj. Ženskom pricipu. Već od prve priče,
„Limanski antibuzzdle“, koja počinje samoparodijom (Tišma evocira način
građenja pesama iz svoje zbirke „Marinizmi“), iz fragmentarne kompozicije
pomalja se porodični portret koji sin tek nazire, da bi ga, u narednim pričama,
pokušao opisati/objasniti. Već je jasno da, gledano iz ugla sina, bez
inicijacije nema ni dominantne Muškosti, te je, kad se tako postave stvari,
sasvim logičan Tišmin izbor ironije kao vodećeg tropa u „Urvideku“. Podelivši,
na jednom mestu, „vaskoliku književnu bratiju“ na „pisce patetičare“ i „pisce
ironičare“, Tišmin narator leluja između te dve bratije, upropašćujući lirskim
pasažima i eksperimentisanjem sa fragmentarnošću same rečenice svaki pokušaj da
jednom zasvagda utvrdi svoje mesto na strani patetičara ili ironičara. Praveći
kalambure prilikom navođenja imena poznatih ličnosti, i pogreške u navođenju
datuma (recimo, u priči „Tito in Jazz“, koja se već pojavila u odličnom
zborniku „Moj privatni Tito“ (Novi Sad, 2004.), pravi se, očigledno namerna,
pogreška u navođenju jednog opštepoznatog datuma: saopštava nam se da je Tito
umro 4. juna 1982. godine), narator ne uspeva da pogodi tačan broj svojih
godina u određenim prelomnim istorijskim trenucima. Sve to jer želi da, uz
pomoć Ženskog principa, napravi svoj odmor od istorije, tražeći pribežište u
kakvom god „alternativnom“ pogledu na svet - najpre u umetnosti (vidi pod:
rokenrol), a potom i u životu na ulicama Grada (vidi ponovo pod: rokenrol).
Pomenuto odmaranje nametnulo je
još neke narativne strategije: najpre se može uočiti beketovska retorika
skepticizma (vidi pogovor Milojka Kneževića za Beketov roman „Nemušto“), gde se
pojedini iskazi konfrontiraju i u sukobu često poništavaju jedni druge, što,
uzev u celini, stvara utisak pripovedačkog nepoverenja u Priču, u mogućnost
izlaganja jednog uzročno-posledičnog niza događaja prikazanog iz ugla (i sa
autoritetom) pouzdanog pripovedača. A kako je takav niz događaja upravo neka
vrsta (pripovedne) istorije, ovo se pripovedanje opiranja nastavlja u, kako ga
Tišma naziva, „pisanje pisanja“, odnosno, u ono što Cvetan Todorov naziva
„prospekcijom“ (izlaganjem događaja koji će se dogoditi, ili se mogu dogoditi).
Međutim, ovi potencijalni događaji se, uprkos naratoru koji ih uporno
najavljuje, nikada zaista ne dogode u prikazanoj predmetnosti fikcionalnog
sveta, već ostaju samo u jeziku, u govoru najave. Ovakav postupak je karakterističan za
Kafku, te ne čudi što Tišma za parafrazu bira upravo Kafkinu „Presudu“ – priča
„Pojačalo i gitara“ očigledno se, u fabuli i likovima, naslanja na Kafkinu
pripovetku, a preuzima i ceo tematski problem „Presude“, naravno, sa nešto
drugačijim razrešenjem. Slobodan Tišma primenjuje i razmatra sve apostrofirane
narativne modele i probleme u, možemo slobodno reći, antologijskoj priči
„Nikita“, duž koje pratimo muke tročlane porodice (otac-majka-ćerka) za vreme
„NATO vazdušne kampanje“, ili, tačnije, očeve muke, a preko opisa grotesknog
odrastanja ćerke Nikite.
Sofisticirano i pedantno izgradivši
kompleksnu strukturu zbirke „Urvidek“, Slobodan Tišma je uspeo da ispriča jasne
i ubedljive kratke priče, nenametljivim, jednostavnim i nepretencioznim tonom,
priče podatne za dublju analizu, a dovoljno pitke i zanimljive, da se, ma
koliko to bilo neumesno, kritičarska pera s početka našeg teksta valjda neće
libiti prilikom proglašavanja značajnog imena na srpskoj književnoj sceni.
Ivan Velisavljević
(kad je bio mlad, a to je sad neki drugi)
