U organizaciji
Kulturnog centra Inđija i Zavičajnog društva "Đorđe Vojnović", u petak 25
novembra održana je promocija knjige "Nije u metežu Gospod", kojoj je
prethodila Inđijska premijera istoimenog filma.
(Doduše, filmski naziv se
izgovara dva puta).
Film Satibara
filma prikazan je pred oko tridesetak ljubitelja kulture, i mladih i starih, a
nakon projekcije, većina prisutnih sa kojima sam razgovarao izrekla je samo
reči hvale. U tome je prednjačila recenzent knjige Ana
Vukajlović, koja me je zamolila da nastavim sa radom na filmu uopšte, jer je
ovo eksperimentalno delo izuzetno. Dakle, ljubitelji Satibara Filma mogu biti
spokojni, jer je ova organizacija za svoj filmski rad u projektu "Nije u
metežu Gospod" dobila veoma pozitivne kritike.
Nakon projekcije
filma, domaćin Mita Čortan, recenzent Ana Vukajlović i moja autorska malenkost,
govorili su o knjizi i malo čitali stihove. U jednom delu stihove je čitala i
moja sestra. Pročitao sam samo jednu pesmu, primetivši pre čitanja da je film
svojom zvučnošću i muzikom, pesmama koje se u njemu nalaze dao iste, tako da
sam pročitao samo jednu, simulirajući, ali neuspešno, veliki glas Ivana
Velisavljevića. "Gospode, ako me zaboravi svetlost"... ali izgleda
nije bilo toliko loše, jer se ljudima dopalo.
Tokom razgovora
biloje i emotivnih naboja, jer sam se setio detinjstva i prašnjavog igrališta
pored zgrade muzeja u kojem se promocija održala. Setio sam se tog vremena,
koje je samo vreme, detalj iz prošlosti, neuhvatljiv. Možda sam ga se prisetio
tako snažno i ispravno kao Branislav Jemč detalja sa slike Van Ajka, svejedno.
Suze sam zaustavio.
Organizatori su
kupili nekoliko boca sokova i flašu od pola litra vinjaka, što se danas ne može
često videti (svuda su boce od litar). Potpisivao sam knjige, sve je bilo brzo,
ali i lepo. Hladno inđijsko veče, uz malo poezije i filma, na kraju radne
nedelje.
Potpisivao, čitao, platio vinjak i jedva zadržao suze: Siniša Jelovac
„osvrni se
uzvišeni bože
malo je ovde
niže
teže
gledati gore
do nametnute
sreće“
Siniša Jelovac čiju je zbirku pesama, „Nije u metežu gospod“, nedavno objavio Pokret za slobodu, do sada je, kako stoji u priloženoj biografiji, objavljivao pesme u fanzinima i književnim časopisima, a ovo mu je druga zbirka poezije (prva, „Devet dana Ja“, izašla je 2001). Predvodio je teatarsku trupu Zemaljski bend Zagorelo o kom je 2006. snimljen dokumentarni film „Put do Visoke zemlje“. Jedan je od osnivača filmskog udruženja „Organizacija udruženog rada Satibara“ i radio je i kao novinar, a kao glumac se pojavljuje u nekoliko kratkih igranih filmova.
Budući da su svi stihovi u zbirci „Nije u metežu gospod“ ispisani malim slovom, bez interpunkcije (uostalom i rime), jasno je da je i reč bog ispisana malim slovom. Ovo, kao i šturost stihova koji kao da beleže samo nervne završetke Jelovčevih misli, doprinosi utisku da je po sredi transkripcija molitve. Sa jedne strane, između redova svake pesme, buja vapaj za Bogom, a sa druge kao da čuči neki ćata koji uredno transkribuje te molitve, gledajući da prištedi slova i znakove ne bi li telegram stao na ograničeni prostor i stigao na svoje odredište bez zaustavljanja od strane administracije, carinika, tetaka i ostalih graničnika.
Na ovoj liniji, Jelovčeva zbirka donosi ono što bi neko mogao nazvati defetizmom, budući da često, u većini pesama, ukazuje na prisustvo „šarenila bola“ i praznog hoda, ali, paradoksalno, iskrenost postavljenih pitanja otvara prozor i propušta vazduh u prostor naših života koji je vazda zaprašivan „vazduhom“ prezasićenim tobožnjim smislom i isto tako nabildovanom verom bilo da ona predstavlja čist razum ili samo nekakvu intuiciju. Pošten čovek se u takvom vazduhu guši, pa je ova zbirka pesama dovoljno oštar nož koji će proseći put, ako ne do boga, a ono do vazduha.
Knjiga je podeljena na dva nazovi poglavlja od kojih je prvi obraćanje bogu, zapravo poziv upućen na tu adresu, poziv na fer razgovor bez prenemaganja, prethodnog znanja i obaveze. Drugi deo bi se mogo okvalifikovati kao ljubavna poezija. „shvatam/ti postojiš/ti znaš/samo to/više nije/dovoljno shvatiti“, kaže pesnik i ovde se vidi očigledna, nepatvorena zagrcnutost pred velikim pitanjima. Umesto da gomila reči i molitve, Jelovac kao da svoj dah, stegnut pred svakodnevicom i onim plafonom sa kog kaplje smisao nikako ne puneći kofu, i baš svojim prisustvom plašeći i ugrožavajući svaki jutarnji korak ka autobusima što „ne prolaze pored granica/pored očaja“ , pretvara u stihove.
Neki od stihova deluju oslobađajuće zbog iskreno postavljenih pitanja koja se mogu čitati kao provokacija upućena bogu, a onda i svakome ko donosi i propoveda smisao i zančenje. Paradoksalno, stihovi poput ovih – iskrivi mi ruke/životnost polomi/učini šta jače/od puke slučajnosti/da možeš/da tvoriš/da siva reka/protiče ko pesma/zaboravi da veruješ/da tražiš/gospode/prstom pokaži/ko je u mraku –oslobađaju.
Formalno, sve pesme u zbirci su, kako i sam u jednom trenutku kaže pesnik, „nedaleko od pesme“. Ako je napor koji bi pesnik uložio u oblikovanje rima danas već težnja ka melodiji, ka snevanju i, samim tim, udaljavanju od života, najveći san nam može biti otrežnjenje i iskrenost, a to upravo donosi Jelovčeva pesmarica.
Moja omiljena pesma nalazi se pri sredini zbirke i, po mom mišljenju, najbolje sumira smisao naziva zbirke „Nije u metežu gospod“. Naime, postoji određena želja za odmorom, ali ne onim lezilebovićskim, mizantropskim, ciničnim odbacivanje svega, niti u vidu obećanog raja i mira. Postoji želja i potreba za povratkom iz svih konstruisanih mirova ka nekom u kom jednostavno prihvatamo to šta smo i s tim u skladu živimo. Upravo taj mir ja sam našla u stihovima koji kažu: „ne puštaj me unutra/ne dozvoli mi da/tražim oproštaj/gospode oslobodi put/poslednju rečenicu sahrani/napokon stvori zidove od reka/krv od kiša/smrt od snega/pošalji me nazad/do mene“
Član je Upravnog odbora OUR Satibare i njen potpredsednik. Usled toga, preuzeo je dužnosti pravnika i promotera udruženja. Advokaturu je odlično upoznao tokom mnogobrojnih ročišta kojima je bio prinuđen da prisustvuje zbog rešavanja svog stambenog pitanja.
Njegov životni put i nadahnuće kojim pregalački i skromno doprinosi radu filmskog udruženja OUR Satibara začinjeni su bogatim iskustvom.
U radnoj biografiji Siniše Jelovca zapisano je da je radio kao prodavac na pijacama i u supermarketima, neko vreme i u kiosku na okretnici tramvaja, da je dugo išao u treću smenu u jednom dragstoru u bloku 45, bio magacioner i fizički radnik, kao i komercijalista u prodaji preparata za ubijanje insekata. Potonje iskustvo poslužilo je kao inspiracija za jedan od kratkih filmova OUR Satibare pod nazivom Komitet 4000, u režiji Siniše Dugonjića.
Uporedo je započeo i novinarsku karijeru, koja traje i danas.
Pisao je za brojne dnevne listove (Politika, Glas javnosti, Pravda) kao i za razne časopise i mesečnike na temu kulture, politike i društvenih zbivanja.
Zbog iskustva u performansima i javnim nastupima avangardnog Zemaljskog benda Zagorelo, čiji je osnivač, nametnuo se kao izvanredan glumac. O bendu je 2006. godine snimljen dokumentarni film Put do Visoke zemlje.
Kao filmski radnik, prve korake napravio je u saradnji sa nezavisnim rediteljem Sinišom Dugonjićem (članom UO Satibara) na kratkom filmu Ljubav koja prkosi gravitaciji (2006 godine). Nakon tog debitantskogpojavljivanja na filmskom platnu, ostvario je još nekoliko uloga u filmovima: Lutke za doručak, Komitet 4000, Teskoba ekspres...
Na filmovima Komitet 4000 i Teskoba ekspres bio je koscenarista.
U UO Satibara, osim kreativnog dela, zadužen je i za sva pitanja u domenima organizacije rada, radničkih prava, pravnih nauka uopšte, kao i za pitanja medicine.
