FEST 2016: ODABRANE (LAS ELEGIDAS)

ODABRANE (LAS ELEGIDAS), drugi film meksičkog reditelja Davida Pablosa, prikazan u Kanu u selekciji Un Certain Regard, tematizuje trgovinu ljudima i maloletničku prostituciju u Meksiku. Priča intrigantne premise odigrava se u Tihuani, gradu na granici Meksika i SAD-a: Ulis i Sofija otpočinju ljubavnu vezu, ali otkriva se da je on podvodač za javnu kuću koju drže njegov otac i brat, a da je ona odabrana da bude njegova prva žrtva.

Za gledaoca koji nije pročitao sinopsis pre odlaska u bioskop, film počinje kao obična tinejdžerska ljubavna priča. Prvi nagoveštaj problema vidimo kada Sofija upozna Ulisovu porodicu, a iz Ulisovog ćutanja i ozbiljnog lica usred živahnog porodičnog ručka, shvatamo da nešto nije u redu. U 15. minutu filma Ulis naprosto kaže Sofiji kakav mali porodični biznis vodi njegov otac, i od tada je dijalog značajno redukovan, a priča dobija na intenzitetu s početkom ozbiljnog konflikta, jer Ulis želi da izvuče Sofiju iz predviđenog scenarija, i ulazi u sukob sa ocem i bratom. Dozirajući informacije i plasirajući ih na vreme, Pablos u prvoj polovini filma sigurno vodi priču, uvodeći još jedan nivo zapleta - paralelno pratimo Sofijine prve dane u javnoj kući, Ulisov otpor ocu i njegovu moralnu dvojbu kada mu otac kaže da može izvući Sofiju, ako dovede drugu. Kada sa drugom devojkom počne da se ponavlja sličan scenario, ali s malo više njenog otpora, priča zbog predvidljivog ponavljanja s neznatnim varijacijama počinje da biva zamorna, i to je, uz tanušne motivacije likova i njihove nerazvijene profile, koji više služe moralitetu i tematskom fokusu na prostituciju, nego kompleksnoj ljudskoj drami, najveća mana Pablosovog inače solidnog filma.

Stilski, u pitanju je manje-više klasičan festivalski sporać, sa uglavnom statičnom kamerom i ponekad uzdržanim pokretima, farovima i pokojim švenkom, koji posebnu funkciju dobijaju u prostoru javne kuće, kada hladnokrvno otkrivaju ogoljeni prostor - bele zidove, kauč i par stolica - u kom su kidnapovane devojke prisiljene na rad, i time naglašavaju da je naprosto reč o zatvoru u kom su devojke seksualno eksploatisane, a ne o egzotičnom mestu erotskog naboja.

Tu su, dakako, i obavezna ritmička usporavanja i pauze, sa glavnim likom koji je negde sam i ne radi ništa, namenjene nagađanju publike o njegovom unutrašnjem životu: imamo tri puta kadar u kom je Ulis ispred plavog zida u svojoj sobi, ali je ta vrsta klišea ipak varirana izmenama u radnji (treći put u sobu ulazi brat i donosi Ulisu deo novca koji je Sofija zaradila, u trenutku kada je Ulis pred najvećom etičkom dilemom da li da uopšte pristane da živi od te javne kuće, i kako da se otrgne). Na sredini filma, i Sofija je slično kadrirana, ali pred žutim zidom, sa sličnom namerom nagađanja publike o tome da li se već prilagodila užasu javne kuće.

Sve je, dakle, stilski promišljeno i konzistentno, i bez mnogo originalnosti ili intenziteta, kako se i očekuje od ovakve vrste filma, ali se ipak izdvajaju dva trenutka. Prvi je kada Ulis izađe na ulicu da pronađe onu kojom želi da otkupi Sofiju, a brat mu objašnjava kako da je uspešno zavede: u montažnoj sekvenci, na horizontalno podeljenom ekranu (split-screen), vidimo dosta devojaka, raspoloženih, mladih i naivnih, i cela scena metaforički sažima poentu koju Pablos želi da izgura tokom celog filma: nakon što smo videli sudbinu Sofije, prve devojke koju je podveo, svaku devojku koju Ulis pogleda gledamo kao potencijalnu žrtvu, a svako zavođenje kao moguće podvođenje.

Drugi upečatljiv trenutak istakli su svi dosadašnji kritičari, a to je, takođe montažna, sekvenca Sofijinog rada u javnoj kući: klijenti su prikazani goli do pasa, ispred belog zida, frontalno kadrirani u srednjem planu, i gledaju u Sofiju, slično kadriranu, ali iz višeg rakursa, tako da deluje podređeno, uz zvuke seksualnog odnosa u offu.

Osim očigledne teme maloletne prostitucije u Meksiku, tu su teme porodice i patrijarhata, ili bolje: naličja tipične srednjeklasne porodice. Naime, Ulisu se nekoliko puta naglašava da mora ostati u podvođenju zbog porodice, a prostitucija se kontrastira sa toplim porodičnim scenama Ulisove podvodačke familije. Čak je porodična normalnost iskorišćena kao mamac kojim se zadobija poverenje žrtava - obe stvari na kraju imaju istu poentu, da je trgovina ljudima potpuno normalizovana (Ulis kaže da je i policija na njihovoj strani) i da postaje deo ekonomske razmene, u kom su žrtve iz siromašnih porodica najpre zavedene klišeima romantične ljubavi, a potom surovo eksploatisane, bez ikakvih posledica. U postavljanju glavnog lika u središte tog moraliteta, Pablos je zapravo najbolji, ali film ne nudi nikakvo rešenje. Osim ako ne zaključimo da je sve veća moralna korumpiranost, koju doživljava Ulis pokušavajući da nađe kompromis, jasan odgovor da samo odlučan otpor može spasiti ako ne život, ono barem dušu.

Na kraju, ODABRANE su samo festivalska sigurica, ni po čemu izuzetna, a pošto je film u glavnom takmičarskom programu FEST-a, čini mi se da u ovakvoj, u suštini slaboj, konkurenciji, ima šanse barem da bude ozbiljno razmatran, iako pretpostavljam da će u sukobu sa ZVIZDANOM, regionalnim favoritom, kom bi mogli biti naklonjeni glumci, i 99 DOMOVA, koji je najcelovitiji i rediteljski vrlo ubedljiv, otpasti u finalnom krugu za Beogradskog Pobednika.